Предраг Милојевић, новинар, публицист, преводилац (Рам, крај Великог Градишта, 12/25. 12. 1901 – Београд, 12. 9. 1999).
Као студент филозофије на Филозофском факултету у Београду, био је хонорарни асистент Б. Петронијевића✳︎. Уместо за будући посао наставника, а најпре суплента у некој гимназији, одлучио се за новинарство привучен чак десетоструко већим примањима, како је касније посведочио, те је испрва сарађивао у „Новом листу” и „Београдским новостима”. Премда га нема на списку и фотографији сталних сарадника 1924 (Пол., 6 – 8. 1. 1924), у редакцију је, по властитим наводима, прешао још у јануару 1923, приближно у време када су се у новинарству опробавали и његови школски другови из истог разреда Треће београдске гимназије – Д. Тимотијевић✳︎, Ж. Вукадиновић✳︎, Д. Димитријевић (Лола)✳︎, С. Францен✳︎ и Милан Бартош (1901–1971). Убрзо је постао сарадник у рубрици „Ситуација", на испомоћи уреднику унутрашње политике В. С. Петковићу✳︎ у прикупљању вести и писању извештаја.
Затим је прешао на интервјуе, али је новинарски углед стицао најпре у унутрашњеполитичкој и највише судској рубрици, написима са суђења Јовану Станисављевићу Чаруги 1924. и 1925, који су листу запремали знатан простор, а које је на смену писао са Д. Кузмићем✳︎. Знатно умеће преношења збивања, уз поштовање драматуршких и композиционих елемената репортаже, показао је описом погубљења тог „славонског харамбаше” с маском хајдука и народног заштитника, и његовог друга Прпића, с којима је разговарао у ћелији осијечког затвора:
„Као и синоћ, Чаруга је био весео и расположен.
Чим ме је спазио пружио ми је руку и на моје питање како се осећа, одговорио је љубазно:
– Осећам се јако сјајно. Спавао сам два сата као заклан… Или – додао је кроз смех – ако хоћете као обешен…”
(Пол., 28. 2. 1925)
Редакција га је слала и на краће специјалне дописничке задатке у Цариград, Пешту, Атину, Рим, а после анархистичког крвавог пира у цркви Свете недеље у априлу 1925, обрео се у Софији. Бугарске власти су га, међутим, протерале из земље због, по њиховој оцени, пристрасног извештавања о догађајима пре и после јавног вешања тројице опозиционара, а засигурно због његове констатације да су Задгорски, Фридман и Коев погубљени без стварних доказа за учешће у атентату (28. 5. 1925).
У предњи ред „Политикиних” новинара избио је својом главном рубриком – политичком козеријом у „Београдској недељи” која је била замишљена као сатира неприличних појава у друштвеном и политичком животу. Критика власти је била немилостива, али не и опасна по аутора, будући да се мало ко одлучивао да новинара тужи суду због исмевања и вицева, премда је члан 52. тадашњег новог Закона о штампи из 1925. упућивао да се и сам тон сатире и ироније тумачи као кажњиво дело. „Правили смо ситуацију смешном да бисмо показали колико је она жалосна”, писао је касније. Развијеним смислом за колумну, потписујући је као П. М., кадикад и без иницијала, на врцав и шармантан начин, наизглед с лакоћом, преносио је обичне слике, дајући им дубину аналитичког и бриткост критичког коментара:
„… у Скупштини је настала паклена ларма. Разјарени посланици одушевљено су бранили своја убеђења и своје интересе дреком. И у највећој буци, један посланик који је гледао на галерију јер је тамо седело неколико дама, узвикнуо је: – Ено тамо један спава!… На галерији је заиста један човек спокојно спавао, уљушкаван монотоном буком. Све очи биле су упрте на спавача, и урнебесан смех заорио се салом. Скупштинско звонце бесно је зврјало а посланици су лупали у клупе да би спавача пробудили. Он је, међутим, спокојно хркао и даље. Тада се један посланик, професор психологије на университету, присетио и завикао: – Пст, пст… пст!… За тренутак, у Скупштини је завладала пуна тишина. Онај човек на галерији, нагло се тргнуо из сна, и унезверено питао: – Шта се то догађа? Била га пробудила изненадна тишина…”
(Пол., 27. 2. 1927)
Све већи немир у друштву и узаврелост прилика у скупштини, на улици, у народу, чинио је и његову сатиру оштријом, политички срчанијом. У време велике побуне студената поводом усвајања Нептунских споразума са Мусолинијевом Италијом, и проливене крви код Студентског дома и код „Руског цара” на Позоришном тргу, изоштравао је суштину положаја појединца у земљи диктаторских репресалија:
„Ако устанете у одбрану угледа државе, полиција то схвати као борбу против државе; ако се у вама побуни национални понос, полиција види у вама комунисту; ако се успротивите због гажења грађанских права, прегазе и вас.
Па какав онда треба да буде човек у овој држави! Изгледа да је најбоље да уопште не буде човек, да не осећа у себи ону свету човечанску ватру која му распаљује крв кад се насрће на његову родну груду толико орошену крвљу.”
(Пол., 3 – 5. 5. 1928)
Због овог јетког написа, посебног чујног у време државно-верског празника Духова, полиција је запленила лист у самој штампи, али је првостепени суд поништио решење Управе града Београда, нашавши да се њиме не изазива мржња против државе. Рубрику је писао све до Шестојануарске диктатуре и ригорозне цензуре штампе, када га је накратко одменио Ж. Вукадиновић✳︎.
Примивши се посла дописника из Берлина 1929, свестан да се налази на изворишту догађаја европске, убрзо и светске историје, исписивао је новинарску повесницу „Политике”. Спајајући репортерски и коментаторски исказ, а већ изградивши самосвојан стил кроз непосредност израза и бистрину језика, компоновао је своје чланке у посебном маниру преплитања информативних, забавних и наоко побочних, али снажних контемплативних деоница. Саму немачку престоницу доживљавао је као европски град, који се труди да све ново што направи буде „по американски” и где странац остаје туђинац, ма колико да воли Немце, „а њих је заиста много теже волети него поштовати” (23. 2. 1930). У то време, после краћих боравака у Шведској и Данској с пролећа 1930. и следеће године, „Политици” је из тих земаља слао и путописне репортаже, „без већих списатељских амбиција”, како је открио касније.
У Немачкој, пак, сведочио је о драматичном успињању ка власти присталица Националсоцијалистичке партије, почев од њиховог неочекиваног уласка у парламент, ту „бештију ”, како су га звали, „која сише народну крв и којој ћемо забити нож у грло” (16. 9. 1930). О Хитлеру као највећем непријатељу немачке демократије, демагогу празних фраза и варљивих обећања, који је некада „лепио малтером куће бечких ћифта” док му се данас „око главе сплео ореол месијанства”, писао је још у децембру 1931. Предочавао је и сву безобзирност уличне демагогије националистичког агитатора Јозефа Гебелса (1897–1945) (6. 3. 1932), а Хитлерово постављање на место канцелара Рајха описао је као „сензационални експеримент” и разумео као крај демократских тековина Вајмарске републике и почетак огорчене борбе за диктатуру (31. 1. 1933). Описујући светковање националсоцијалиста при његовом првом јавном обраћању од доласка на власт, засецао је у тајну успона тог „малог човека Аустрије на немачком тлу” („чијем је лицу потребна само још једна гримаса да би постало гротескно”), али закључио да она ипак измиче разуму (21. 2. 1932). Између осталог, и под насловом „Давид против Голијата” готово свакодневно (од 22. 9. 1933) описивао је Лајпцишки претрес вођен због паљења Рајхстага, откривајући мрачну позадину суђења Георги Димитрову (1882–1949), Маринусу ван дер Либеу (1909–1934), Танову и Попову, преносећи у детаљ исказе учесника, верно дочаравајући збивања и атмосферу у палати Врховног немачког суда. Када је, недуго затим, у сенци свечаног утиска смрти Паула фон Хинденбурга (1847–1934), Хитлер самовласно спојио функције председника и канцелара Рајха, са жалом је писао о том диктаторском акту једног каплара из доба Првог светског рата, који подсећа на Наполеонов пример, и ствара „један од најкрупнијих проблема у послератној Немачкој” (3. 8. 1934). Из многих углова анализирао је милитаристичко лице и наличје Трећег рајха (14. 1. 1936) и у целини зарана препознао и преносио стрепњу будућег светског погрома:
„Хитлер је на крају одржао говор постројеним трупама. То је била тврда, опора реч војника војницима. Али и кроз њу, провлачио се исти рефрен из скоро свих Хитлерових говора. Ми не желимо рат, ми хоћемо мир, мир у части. А као гаранти тог мира у части пред Хитлером су немо стајали џиновски тенкови и дуге топовске цеви.”
(Пол., 22. 9. 1935)
Упозоравајући да Версајски мир за Немачку после Великог рата није никада био друго него изгубљени рат (27 – 30. 4. 1935), те оцењујући да је права трагикомедија светске политике да се фирер као „баук рата” приказује као анђео мира, ту земљу је морао да напусти после интервенције тамошњег Министарства пропаганде, што је од В. С. Рибникара✳︎ посредно затражио сам Херман Геринг (1893–1946), на пријему у немачком посланству у Београду, почетком 1936. Да је по среди био језички неспоразум, јер је синтагма „баук рата” усмено лоше преведена као Kriegs Wau-wau („пас рата”), објашњавао је затим Герингу писмом С. Станојевић✳︎, те је, такође и посредовањем посланика Виктора фон Херена (1881–1949), тадашњег изасланика Трећег рајха у Југославији, као и Ж. Балугџића✳︎, опуномоћеног министра Југославије у Немачкој, избегао мере одмазде.
Редакција га је онда из Берлина пребацила на место дописника из Лондона, где је одменио В. Дедијера✳︎. Под промењеним околностима одатле је извештавао сасвим ослобођен донедавне железне цензуре, но и сваке важности, како је приметио, „јер у Енглеској сте имали утисак да вам не придају никакву.” Слао је листу дописе из британског парламента, поред осталог живе и памтљиве портрете тамошњих политичара Невила Чемберлена (1869–1940), Винстона Черчила (1874–1965), Идна и Балдвина, студије не само енглеске политике и друштва, већ и есеје на раскршћу новинарства и литературе. Вишестрано је сагледавао народни карактер Енглеза оличен у идеалу splendid isolation, истицао њихове врлине попут система васпитања и школовања, удубљивао се у феномен њихове пословичне хладнокрвности, церемонијалности и дистанцираности, али и разоткривао хипокризију џентлменства у уздизању других да би се показала властита супериорност… Дакако, промишљао је и нови лик Европе после Минхенског споразума 1938. и гаранција Енглеске да ће чувати новостворене границе Чехословачке (9. 10. 1938), а из британске перспективе покривао догађаје у Немачкој, када је Трећи рајх прогонима и погромима започео „коначно решавање јеврејског питања” у октобру и новембру 1938. Убрзо, извештавао је о почецима највећег оружаног конфликта у људској историји –инвазији Вермахта на Пољску (2. 9. 1939) и првим узбунама на ваздушну опасност у Лондону после одлуке Енглеске да поведе рат с Немачком:
„Џиновски Лондон, доскора најосветљенији град у Европи, сада је по целе ноћи обавијен тамом и изгледа аветињски. Рат је. Нова искуства чекају се невесело али мирно.”
Када је британско Министарство информисања повело снажну ратну пропаганду, одбио је понуђено место новинара „Би-Би-Сија” на српском језику, не желећи да се приклони једној страни у рату, будући да је Краљевина Југославија у то време још устрајавала на политици неутралности. Вративши се у „Политику”, краће време је радио у рубрици „Међу нама”, али је већ почетком 1940, на предлог редакције влади Краљевине Југославије, постављен за шефа Централног пресбироа Министарског савета 3. групе 1. степена (2. 1. 1940), државне цензорске институције која се упоредо бавила и софистицираном обрадом обавештајних података. На тој дужности министарског ранга присуствовао је потписивању Тројног пакта у дворцу „Белведере” 25. 3. 1941, али га је два дана касније сменила пучистичка влада Душана Симовића.
Под окупацијом био је новинарски ангажован од 1. до 78. броја листа „Ново време” као главни уредник, али је по одласку В. С. Рибникара у Бањички затвор и сумњи да није лојалан тадашњој Влади народног спаса, морао да одступи с тог места, прекинувши сарадњу и као новинар. Онда се сасвим повукао из јавног живота, издржавао се продајући имовину и преводећи с немачког (К. Хамсун, „Робови љубави”, 1943), али је одмах по ослобођењу Београда 1944. позван на састанак прве редакције „Политике”. Између осталог и због примедбе В. Драговића✳︎ да је компромитован својим пређашњим радом у Пресбироу, остао је ван новинарства и без посла премда му је 1945. обновљено чланство у УНС-у. У редакцији је добио место коментатора тек 1. 4. 1950, али је само две године касније избачен из листа на захтев Ј. Броза, по телефонском налогу М. Ђиласа✳︎ и одлуци директора Богдана Пешића о отпуштању појединих предратних новинара. „Политици” се вратио 20. 3. 1957. као уредник вести спољнополитичке рубрике с платом од 26.000 динара (пре рата примао је 7000, што је била плата готово равна уредничкој).
Као сведок историје, хроничар, репортер, коментатор и дописник још од двадесетих година прошлог века, а до краја свог дугог века привржен „Политици”, још за живота био је њена „жива легенда” и први новинарски бард. Ово надасве као настављач, а потом предводник њене новинарске школе одгајане на прецизности, разумљивости и природности „београдског стила”. Премда су га оцењивачи у разна времена маркирали као врсног интелектуалца, мислиоца и публицисту те с правом истицали да је ерудицијом, познавањем страних језика и широким видицима превазилазио оквире журнализма (В. Баровић), скромно је тврдио да је тек дневничар пера. Подсећао је, наиме, на максиму Бернарда Шоа (1856–1950) о новинару који зна све мање о све више ствари, и научнику који зна све више о све мање ствари, док и један и други заправо не знају ништа. Себи у задатак стављао је да открива истину и чини је јавном, а то је можда најбоље успевао истраживачким захватањем у дело и психологију знаменитих личности 20. века, осликајући Хитлера, Гебелса, Мусолинија, Керенског, Троцког, Димитрова, Ајхмана, Мендереса и др., све време држећи се неколико једноставних новинарских наука:
„У новинарству све мора да је јасно и просто. Књижевник пише за вечност; новинар за дан – и то из дана у дан…
Лакше је писати компликовано него просто. А новинар мора упрошћено да пише и оно што је најкомпликованије, иначе није за новине…
Новинар мора да пише занимљиво, јер само велики писци могу да пишу досадно…
Не волим читаоцу да намећем своје мишљење. Више волим да се њему чини како сам усвојио његово. Кад саговорник износи своје гледиште о неком догађају понављајући оно што сам некад о том догађају рекао или написао, ја наравно одобравајући климам главом. Мило ми је што моје прима за своје.”
(“Антимемоари – кажем ја себи", 1988)
Од 1958. био је такође члан прве редакције „Илустроване Политике", али се током своје професионалне каријере никад није прихватио уредничког посла у „Политици”, нити био учесник у обликовању уређивачке политике листа, премда му је то у неколико наврата нуђено:
„Додуше, неко време то нисам могао да будем и да сам хтео, али кад сам могао, није ми било стало до тога. Не волим да бришем што други пишу. Знам како је то кад гледам своје избрисано.“
(”Антимемоари – кажем ја себи”, 1988)
Свој неулепшан суд о уредничком послу, изазван љутњом према Војиславу Ђукићу, главном и одговорном уреднику од 1972. до 1975, сажео је у реченицу да ће „Политика” излазити упркос онима који је уређују, што се пре и после тога небројено пута потврдило (25. 1. 1974).
Крајем педесетих година писао је у „Политикиним” издањима путописне репортаже (из француског Лурда, Монте Карла, Совјетског Савеза…), а доживео je да од читаоца добије писмо, којим се поносио, с питањем да ли је он можда син или унук оног Милојевића из предратног листа (28. 10. 1979). Пензионисан је 1961, али је наставио да објављује, између осталог и у рубрици „Узгред забележено”, „потврђујући тако оно Гетеово, да је лакше почети писати него престати”, како је забележио.
Аутор је књиге „Из прошлих дана. Земље, људи, догађаји”(1955) – збирке текстова објављених у „Политици” у раздобљу између два рата, као и мемоарских публикација „Био сам присутан" (1980), „О људима и ћудима" (1982), „Кажем ја себи” (1991), „У потрази за људима и догађајима” (1992); „Све године овог века" (1995) и других. У временима када није могао да објављује, бавио се превођењем с немачког и енглеског на српски језик. С мудрим геслом да у сваком језику има понешто непреводиво, а да је добар преводилац онај који то увиђа, превео је „Замак” Ф. Кафке, „Суштину религије” Л. Фојербаха, „Преко реке и у шуму” Е. Хемингвеја и још девет наслова.
У Берлину, на свечаности поводом деведесетогодишњице Удружења иностраних дописника из Немачке, одржао је последњи јавни наступ, а у спомен-књизи К. Фримана Im Strom der Zeit (1996) добио је посебно поглавље.
Становао је у Генерала Жданова (Ресавској) 65.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović