Борисав Станковић (Бора), књижевник – романсијер и приповедач, новинар (Врање, 31. 3. 1876 – Београд, 22. 10. 1927).
По завршетку правних наука на Великој школи у Београду (1902) и студијског боравка у Паризу (1903–4), живео је животом малог чиновника и великог књижевника, како се изразио новинар и књижевник Б. Ћосић✳︎. Писао је на таласу последње, модерне фазе лирског реализма у српској књижевности, проничући више од других домаћих писаца у понорне дубине људског бића (Ј. Деретић), док је, једну за другом, мењао службе цариника, порезника, контролора државних трошарина у Бајлонијевој пивари и најзад чиновника у Министарству вера.
Под утиском драматске снаге његовог приповедачког искуства, но и успеха његове књижевности код публике, било је и „Политикино” уредништво, које му је пре Првог светског рата објављивало кратку прозу и упознавало читаоце са Ефенди Митом и Софком – ликовима његовог новог романа „Нечиста крв”, тада још у рукопису („У Амаму”, Пол., 24. 12. 1906). Његово дело најављивало се с благонаклоношћу равном оној која је исказивана према укупном опусу књижевника и народног трибуна П. Кочића✳︎, те је тако у рубрици „Књижевност и уметност” писано:
„Бора Станковић, најбољи међу живим српским приповедачима, најсилнији и најпунокрвнији, познати писац прослављене Коштане, Старих Дана, Божјих Људи, и других дивних стварчица, штампа сад свој овећи рад: ’Нечиста Крв’, велику приповетку из врањског живота, који Станковић тако добро познаје. Књига ће изнети четрнаест табака на средњој осмини на врло финој, чистој белој хартији. Биће готова до почетка априла. На српској је публици сад, да покаже, како уме да цени праву и чисту књижевност и њене вредне посленике. Књига стаје три динара свега. Прима се и претплата, коју ваља слати писцу, у Скадарској улици бр. 28 или Диши Стевановићу, администратору „Политике”, који ће вршити и сву администрацију ’Нечисте Крви’”.
(Пол., 5. 3. 1910)
Администрација листа, наиме, преузела је посао пријављивања претплатника, а потом и дистрибуције књиге, која је скупљачима претплате давала десет процената њене цене од три динара (21. 3. 1910). Све је пратила и снажна огласна кампања, уз оцене „Политикиних” књижевних зналаца да је у рукопису „Нечисте крви” писац превазишао и самога себе и дао „уметничку израђевину која ће још за дуго остати без такмаца” (31. 1. 1910).
О празницима штампане су му приче „Вечити пољубац” (22. 4. 1907), „Јово – то” (24. 12. 1909), те одломак из „Ташане” насловљен „Мирон” (24. 12. 1910). И у тим кратким прилозима, бриљантном нарацијом градио је ликове суочене с драмом промашености и неслободе, проговарао као писац усковитланог субјективизма и самониклог дара. У „Вечитом пољупцу” понирао је у тамне дубине психе свога јунака распетог између маштања и морања, укрштајући његову тмурну породичну и варошку обданицу с ноћним сновиђењема о чулном подавању аними – његовој јединој правој љубави, миљу и срећи:
„Тоне, заваљује се, предајући се сасвим том њеном дубоком пољупцу, који као да му сву душу вади, упија је у себе, опија и пуни срећом и бескрајним треперењем. Друго ништа не осећа и не мисли. Код ње је, код ње, створења његових нада, жеља и вапаја; код ње, прво рођене замиловане. (…)
Са њом да лежи, спава, са њом да се буди и диже. И од раздраганости и среће што ће доцније у животу сигурно на њу наићи, што ће га волети, љубити, тепати јој, није могао ваздуха да се надише, неба да се нагледа, сунца да се наужива.
Пробудио би се. Брзо би видео шта је и збацивао би јорган са себе.
(…)
У соби деца и жена још би спавали јутарњим сном, разбацани по постељи, са мирним и сувим изразима лица. И жена, коју је целог живота толико волео, и деца, са којом је толико имао среће, поноса и мука, тада би му изгледали некако друкчији. Кроз стаклена врата гледајући у другој гостинској соби намештај: фотеље, канабета, још са отисцима тела од јучерањег седења, слике, књиге и украсе што је он целог живота скупљао и мислио да му је то највеће благо – све то, цела кућа дође му страно. И то не они њему, него он њима, као да је неки гост, путник... Чешљајући се испред огледала једнако би осећао како су му уста још увек слатка, како му кроз грло једнако клизи пријатна голицавост. Провлачећи прсте кроз косу осећао би дражи милину.
Тихо, да се не би нико пробудио, чисто бежећи, као да би сачувао све ово чега је још пун, излазио би на улицу.”
(Пол., 22. 4. 1907)
У „Политици” се упоредо и без изузетка такође обавештавало о поставкама „Коштане” – драматизацији у Народном позоришту, о успеху те представе у Софији (10. 5. 1912), а пером Еугена Недовића (А. Арнаутовића✳︎) и о њеном јубиларном извођењу, непосредно уочи избијања Првог светског рата (12. 6. 1914).
У то време државни службеник, повлачио се са српском војском у Ниш, а онда прешао у Црну Гору, где је у Подгорици ухапшен и интерниран у аустроугарски радни логор у Дервенти. Вративши се у Београд 1916. и немајући прихода, гледао је „смрт у очи, пропаст Отаџбине, слободе”, о чему је касније аутобиографски писао у листу „Време” (6 – 8. 1. 1922).
У то време радио је у „Београдским новинама”, а на дневнички начин, „хумором који често шкргутне зубима” (Пол., 14. 3. 1929), бележио интимну историју живота и друштва под окупацијом, у рубрици „Београдске шетње”. Због тог принудног ангажмана у гласилу које је, противно домаћој издавачкој пракси, штампано на латиници, а уређивали га немачки и аустријски писци и новинари, после рата био је немилостиво суочен са оптужбама за издајство, са заборавом нових генерација и ћутањем јавности. Склонио се у скромни домазлук своје дорћолске „чардаклије”, у Вршачкој 26 (данас Михизова), узгајајући грожђе и правећи вино, а како је посведочио Б. Ћосићу 13. 8. 1926, после свих ратних грозота, све несреће и просуте крви, лишен сваке вере у моћ уметности да оплемени оно што се не да оплеменити („Каква уметност, каква књижевност!”). „Политика” се притом једнако повиновала цензури и ћутању, препуштајући објаве тридесетогодишњице његовог књижевног рада и двадесетпетогодишњице непрекидног извођења „Коштане”, па и разговора с њим – супарничком „Времену” (18. 4. 1924).
За њега и његово дело у то време није било места чак ни међу најкраћим одредницима „Народне енциклопедије” С. Станојевића✳︎, али се у жижу интересовања вратио тек после сензационалног захтева праве Коштане, Ромкиње Марике Јеминовић, да јој додели накнаду и право на коришћење комада, будући да му је у младости послужила као књижевни модел. „Оно што сам ја писао о Коштани, није Коштана у самој ствари”, објашњавао је новинару и уредништву „Политике” указујући на онтолошку различитост стварности и књижевне фикције, јер по аналогији „сваки човек у Врању, који се зове Митке, имао би права да тражи тантијему”, и подсмешљиво додавао:
„Сва њена причања о њеним доживљајима састојала су се у томе, да је частим ракије, а од моје жене, затим гђе Спасић и женске публике, да извуче који пар чарапа или коју реклу. Да она зна, по причању њених савременика, зашто су је прозвали Коштаном (кестен), одрекла би се тог надимка, а још мање би тражила уверење да је она била тај кестен.”
(Пол., 12 3. 1927)
Преминуо је недуго после овог разговора, а већ другог дана по „одласку у неврат” у „Политици” је слављен као велики покојник, пером Ж. Милићевића✳︎: „Умро је песник Врања, песник незаборавних ’старих дана’, песник севдаха, од кога се сагорева, и ’жалбе за младост’ од које се умире” (Пол., 23. 10. 1927).
Следећег Божића, подсећајући на Станковићево стваралаштво, али и с видном намером да исправи неправду донедавне тишине о њему, лист је објавио одломке из његове рукописне грађе за Споменицу мученицима сурдуличким („Сурдулица”, 6 – 9. 1. 1928), да би на Ускрс исте године, уз илустрацију Николе Бешевића, обелоданио и причу „На онај свет” – могуће и његов књижевни првенац, писан у време када је био гимназист-матурант у Нишу 1895–6 (14. 4. 1928). Недељу дана раније, Ј. Дучић✳︎ је у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” портретисао његов лик „песника љубави, витеза срца, кога ће тешко ико надмашити”, а „Политика” је у целини пренела садржај његовог предавања (7. 4. 1929).
Десетак година доцније, и његови кућански предмети постали су музеалије. Када је у Павиљону „Цвијета Зузорић” 1937. уприличена „Изложба успомена”, лист је позивао публику да међу изложеним предметима погледа његову вишњеву муштиклу, шибице, последњу недопушену цигарету, „ону која је догоревала у његовим прстима” пред смрт, те рукопис недовршене приповетке „Чок”, чији је почетак пренела:
„Беше почетак пролећа. Али погдегде, нарочито по јендецима, заклонима, још се виђаше снег. Но не бео, већ топљив, измешан земљом. По пољу се беху размилели раденици. Радили су. Вадили и чистили корење, спремајући земљу за нова сађења.”
(Пол., 24. 2. 1937)
Кућа у Вршачкој срушена је у априлском бомбардовању 1941. године.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović