Владислав С. Рибникар (Влада), новинар, уредник, архитект, политичар (Београд, 15. 6. 1900 – Београд, 1. 9. 1955).
Школовао се у Београду, као дечак бавио јахањем, а током Првог светског рата нашао се у избеглиштву. Преко Албаније био је пребачен у Француску, где је похађао Collège de Cannes и у Паризу положио испит зрелости 1918. Премда му је жеља била да се посвети сликарству, ту је 1923. завршио Ecole Spéciale d‘Architecture – најстарију школу савремене архитектуре у Француској, која је посебно неговала рад у атељеу, као и стручна истраживања грађевина на путовањима током летњих месеци. Како је школа пружала широко образовање не само у области архитектуре и урбанизма, већ и историје културе, економске политике и грађанског права, стекао је широко образовање, а по повратку у домовину ступио је у „Политику” као сарадник и примио се новинарских задатака. У мају 1924. већ је извештавао с прве, стога и историјске изложбе карикатура у тадашњој Краљевини СХС, дајући кратак преглед те младе уметничке гране у нас, описујући радове, али и атмосферу са отварања:
„Запажена су лица која се обично виђају на свима премијерама и отменим баловима, али је био и велики број наших научника, политичара, уметника и јавних радника. Занимљиво је забележити да са малим изузетком, није био нико од оних који су били карикирани.”
(Пол., 19. 5. 1924).
Те године био је потписник Захтева за стварање Штампарско-издавачког предузећа „Политика” А. Д., један од његових оснивача 10. 8. 1924, као и члан Управног одбора. Два дана после смрти свога оца С. Ф. Рибникара✳︎ 26. 9. 1924, по праву наслеђа старијег сина, прихватио је „Политику” као најмлађи директор у њеној историји, а његовом постављењу на то место (по Ж. Милићевићу✳︎ на готово заверенички начин) допринели су сам Милићевић и Д. Стевановић▻, уз сагласност Ј. Тановића✳︎. Још неупућен у практичну страну новинарства, препустио је вођење листа – поглавито уређивање политичких страница, М. Гавриловићу✳︎, и посветио се унапређивању културних и друштвених рубрика. Прихватао је и друга новинарска задужења, као што је било извештавање из градова суседних земаља, испрва Софије, коју је случајем посетио неколико дана пред највећи терористички напад у историји Бугарске, у Цркви Св. Недеље 16. 4. 1925. Импресионистичким наративом поредио је два града како на цивилизацијској, демографској, медијској и социолошкој равни, закључивши да је Београд паланка у којој живе варошани, а Софија варош у којој живе паланчани (Пол., 5. 4. 1925).
По задатку је дописе слао и из Букурешта, као и из Женеве са заседања Друштва народа, а 1927. и с прославе десетогодишњице Октобарске револуције у Москви. Из престонице СССР-а, у време када Београд са Москвом није одржавао дипломатске односе, јавио се занимљивим написима у пресеку политичких, социолошких и економских чињеница, које је лист пласирао као уводнике. Прешавши на ону страну „бољшевичког кордона”, извештавао је још из вагона на путу за „црвену Москву”, међу путницима – радничким делегатима са свих страна света, потом са самог одредишта, где му се већ на првом кораку „узбунила новинарска савест”, јер му је приступ догађајима био ограничаван: „и бунила се од тада за цело време боравка у Русији, до неуспеле посете Кремљу, до петнаестог конгреса партије на који ми нису дали да одем…” (Пол., 22. 12. 1927). Живим језиком и сликама сведочио је о руском „очереду” – непрегледним колонама људи, пред тезгом, пред касом, о важности улице у двоипомилионском граду, где је тескобни стан служио само за преноћиште, но и о знаковима напретка, какви су у оно време били семафори, готово на свакој раскрсници, па је ипак закључио:
„Да се московски саобраћај уреди, требало би да Рус не буде више Рус. Да се совјетски систем изгради, требало би – исто то.”
(Пол., 25. 12. 1927)
Десет година после Октобарске револуције, уочио је гломазност државног апарата који омета сваки напредак, незадовољство бивших револуционара који су наивно очекивали земаљски рај а трпе неправду (14. 1. 1928), раслојеност совјетског друштва и механизме рађања нове совјетске буржоазије тзв. „непмана”:
„То је та нова буржоазија чија је нагла појава унела читаву забуну у комунистичке редове, због које су се 1922 толики стари борци, одушевљени револуционари, због разочарања убили.”
(Пол., 15. 1. 1928)
Ове репортерске слике из „земље бољшевика” указале су на новинарску зрелост младог директора, који се полако уздизао ка највишем месту у редакцијском поретку. Његов портрет у средишту фото-колажа свих сталних сарадника о јубилеју 25. годишњице листа (6 – 9. 1. 1929), осведочио је формално оно што ће тек по одласку М. Гавриловића 1930. постати реалност. Но, читав његов боравак у СССР-у послужио је као повод потоњим нагађањима о утицају Коминтерне на уређивачку политику листа и на њега самог, па и чаршијском ресантиману који му је даровао трибуте „салонски комунист” и „комсалонац”.
Бавећи се у слободно време и сам сликарством, „артист у својим интимним пасијама” (В. Глигорић✳︎), уметнички образован и сензитиван, у раздобљу од 1926. до 1931. писао је чланке из области ликовне критике потписујући се иницијалима В. Р. или само словом В. Један од таквих текстова посветио је „новој боји” Живорада Настасијевића (18. 1. 1926), а последњи који је објавио изложби тројице словеначких уметника, Долинара, Коса и Павловеца (11. 6. 1931). Вајара С. Стојановића✳︎, будућег ликовног критичара „Политике”, издвојио је као упадљив пример младалачке истрајности и самоуверења, потврду да је у нас вајарство уметност коју треба ставити на прво место (5. 3. 1926). У својој критици изложбе Косте Хакмана, истакао је „један стални чулни однос са природом”, својствен Ј. Бијелићу✳︎ и другим расним и снажним уметницима Босне, мистични жиг осенчен сетним расположењем, али и поједине недостатке, „сићушне према осталим лепим квалитетима младога сликара” (18. 11. 1929).
Намеран да подупре развој домаћег сликарства и оснажи друштвену улогу уметности, установио је годишњу награду „Политике” за најбољу слику на Јесењој изложби павиљона „Цвијете Зузорић” 1932, која се, као награда за ликовно стваралаштво, и данас додељује из Фонда Владислав С. Рибникар сваке године на Дан „Политике” 25. јануара. У истом циљу, од 1935. до 1940. држао је широм раскриљене странице празничних бројева за графичке прилоге водећих ликовних стваралаца тог доба – Ј. Бијелића, П. Добровића✳︎, М. Коњовића✳︎, М. Милуновића✳︎, бодрећи еманципацију сликара у успону (✳︎Ђ. Андрејевић Кун, Н. Гвозденовић✳︎, М. Кујачић✳︎, П. Лубарда✳︎, П. Милосављевић✳︎, А. Хутер✳︎ и других).
После 1930. водио је и уређивао лист, премда је као одговорни уредник званично потписиван тек од 9652. броја (1. 4. 1935), да би у деценији пред рат постао стожерна фигура редакције и самог предузећа. Како је по тадашњем Закону о штампи лист губио право на излажење уколико би у истом месецу био забрањен три пута, знатан део професионалне енергије, уз помоћ свог најближег сарадника ✳︎Р. Јосимовића, трошио је у редакторском послу, домишљајући се како заобићи режимску цензуру. У таквим условима, трудећи се да лист остане непартијско грађанско гласило, свакодневно је надзирао осетљиву припрему и преламање политичких страна.
Наизглед повучен и резервисан, по многима ћутљив и превише озбиљан, „Политици” је ипак вешто привлачио перјанице интелектуалне јавности, и на тај начин, веран традицији оснивача, наставио да ради на културној, просветитељској, па и државотворној улози „Политике”. Топлином пријатељског и срдачног односа, како је приметио Глигорић, код најближих сарадника подстицао је природно демократско осећање и обавезивао их не само пословним уделом у листу, већ и искреним пријатељством (25. 1. 1964).
Половином тридесетих година постао је близак илегалном комунистичком покрету преко др Ивана Рибара (1881–1968) и групе „Напред”. Под његовом палицом, одабиром сарадника, уводничара и дописника из света, лист је неувијено обавештавао и анализирао прилике у Европи и свету, посебно Немачкој, Италији, Шпанији и Етиопији, отворено се сврставајући на страну антифашизма.
Најтежи дан на том послу, како се касније поверио Д. Стевановићу, доживео је 1. 5. 1937. када је, на притисак Стојадиновићеве владе, отпустио неколико потврђених и утицајних, али левичарски опредељених новинара (В. Дедијера✳︎, Ж. Балугџића✳︎, О. Крстановића✳︎ и А. Маркишића✳︎). Упркос томе, током његовог управљања дневник је непрекидно повећавао углед у јавности и растао у броју читалаца, те се тираж од педесет четири хиљаде примерака 1924, повећао на сто четрдесет хиљада примерака пред Други светски рат.
Био је један од оснивача „Политикиног Забавника” 28. 2. 1939. и члан прве редакције, преводилац стрипова (између осталог, једне од Дизнијевих „Сили симфонија” – „Земља шећерлеме”, те чувене скаске „Вук и три прасета”, отуда и аутор крилатице „Ко се боји вука још – три за грош, три за грош”). Каткад, стављао би се у улогу дописника из иностранства (16. 2. 1936), па и извештача-интервјуисте, као кад је разговарао с Мусолинијевим зетом и министром спољних послова фашистичке Италије – грофом Галеацом Ћаном (1903–1944) добивши изјаву о италијанској привржености пријатељству с Југославијом као „једном од основа италијанске спољне политике” (21. 4. 1939).
После бомбардовања Београда 6. 4. 1941, обуставио је издавање „Политике”, али је по завођењу комесарске управе Милана Аћимовића номинално био директор „Српског издавачког предузећа”, које је усељено и пословало у Дому „Политике”, а покренуло и издавало неколико дневних и недељних новина, уз остале и „Обнову” (од 6. 7. 1941). Налазио се на немачкој листи професионалних новинара, а заправо Листи А чланова новинарског удружења с неограниченим правом рада, но није потписао „Апел српској јавности”.
У то доба, заправо, у његовој породичној кући на Топчидерском брду скривали су се челници КПЈ, једно време становао је и сам Јосип Броз, који је ту примао курире и одржавао састанке, а где је четвртог јула 1941. била одржана седница проширеног Политбироа Централног комитета, када се одлучило о оружаном устанку и упућивању ратног прогласа „народима Југославије”. По Титовом преласку на ослобођену територију с четничком легитимацијом, коју му је он прибавио преко ивањичког свештеника Драгољуба П. Милутиновића, због сумњи Специјалне полиције, ухапшен је у септембру 1941, саслушаван и после десет дана ослобођен. Током велике хајке Гестапоа почетком новембра поново је ухапшен и затворен у Бањички логор, где га је, између осталих, испитивао високи официр централе Гестапоа у Београду др Ернест Вајнман (1907–46). По каснијим сведочењима његове супруге Јаре и потоњег професора права Драгоша Денковића, у то време затвореника на Бањици, разговор је био кратак:
– Ваша супруга каже да све што је писало у ‘Политици’ нема везе с вама. Ви нисте учествовали у томе.
– То моја жена прича којешта. За све што је изашло у новини ја одговарам. (Борба, 24–25. 1. 1998).
У марту 1943, захваљујући петицији за његово ослобађање коју су потписали Драгомир Стојадиновић, Ј. Тановић и други, пуштен је у кућни притвор. Два месеца касније, укрцавши се у сточне вагоне теретног воза, побегао је из Београда посредовањем др Благоја Нешковића, и прикључио се партизанима у источној Босни. Преко велике странице Donauzeitung-a – дневника немачке пропаганде за Југоисток – 12. 12. 1943. осванула је његова фотографија и текст „Ово је Титова десна рука”; но тада је већ био потпредседник Националног комитета ослобођења Југославије (повереник за информације), већник АВНОЈ-а и први директор Танјуга по његовом оснивању у Сарачевој кући у Јајцу 5. 11. 1943. године.
Почетком октобра 1944, с Виса је дошао у Београд са задатком да обнови излажење „Политике”, успевши да од среде 25. 10. до суботе 28. 10. организује рад редакције, администрације, штампарије и експедиције за први поратни број – 11.798. од оснивања листа. У новом друштву се затим примио бројних дужности, те је, између осталог, био министар просвете у Влади ФНРЈ, председник Комитета за културу и уметност, председник Југословенског црвеног крста, делегат на заседањима УН и Унеска. Упоредо је, почев од 26. 10. 1944, био главни руководилац „Политике” А. Д. и до 1. 1. 1946. за то није примао принадлежности; радио је и као председник Управног одбора, а до национализације предузећа, које је 4. 5. 1948. уступљено без накнаде Народном фронту Југославије, у заглављу листа потписиван је и као власник.
Осим ангажовања у Савету за изградњу Новог Београда, бавио се и практично архитектуром. Половином тридесетих година сарађивао је на плану стамбене вишеспратнице у Фрушкогорској 2. Властиту кућу у Ботићевој (1934) пројектовао је и извео у академском духу, у преплитању функционалних модела летњиковца и породичне куће, типичном за бројне топчидерске и дедињске виле. Опкољена дрвећем и живицом, с вештачким језерцетом и алпинумима у врту, с дрвеним прозорским капцима ситних отвора у облику срца, представљала је израз присног породичног осећања. Њена повученост од тадашњег Дедињског булевара, али и неколико начина неопаженог изласка из баште, као и постојање подземног склоништа, учинили су је погодном за прве састанке илегалне КПЈ, почев од иницијалне посете Владимира Поповића (1914–1972), а потом и Тита почетком маја 1941, када је породици представљен као инжењер Петровић из Загреба.
После рата израдио је нацрт реконструкције уништеног и украденог кућног намештаја, али је своју највећу архитектонску амбицију исказао пројектом зграде „Политике”△ на Обилићевом венцу, у потпуности се оглушивши о важеће императиве тадашње просовјетске соцреалистичке праксе. Идеологизованом расположењу епохе отворено се успротивио и у своме запаженом излагању на Дубровачком саветовању архитеката Југославије 1950. подсећајући да је петогодишња архитектонска продукција после рата произвела много ружних, тмурних и тешких „сандучара” без додира с наслеђеном архитектонском или природном околином. Кључ исправног приступа је у уметничкој савести, љубави према архитектури и човеку, сматрао је, а не у испуњењу плана и норми. Своју приврженост архитектури показивао је и као новинар, повремено износећи погледе на урбо-архитектонске теме (”Облакодери у Москви”, ”Књижевне новине”, бр. 49, 1952) и залажући се за увођење законитости и хигијенског мерила у тадашњи стихијски начин изградње сеоских кућа (1 – 3. 1. 1954).
Негујући „Политикину” традицију правилне употребе и чистоте језика, велику пажњу поклањао је правопису, јасноћи и укусу израза, као и стилу писања у листу, држећи редовне месечне редакцијске састанке о тим питањима, који су били стенографски бележени. Садржај тих састанака дељен је током прве половине педесетих година, у виду редигованих шифова, свим сарадницима као врста језичког подсетника с прегледним лингвистичким и стилским упутствима и примерима. Премда у то време већ хендикепираног вида, занемаривао је савете лекара да се клони прекобројних послова – у политици, редакцији, али и техничким одељењима листа („…увек на прелому, ни суботе ни недеље слободне,” Ј. Рибникар).
Као младић, после доласка са студија, живео је у Дому „Политике”, а од 1934. и у својој породичној кући у Ботићевој, коју је у новембру 1945. поклонио Централном комитету КПЈ с жељом да се у њој оснује Музеј устанка (Музеј 4. јули – од 1. 5. 1950. до 1999); потом кратко у кући на углу Војводе Путника и Козјачке на Сењаку, а онда до смрти у Генерала Жданова 32/I (данас Ресавска).
Његови портрети у уљу из 1941, односно 1957, који су сачинили П. Добровић и Бранислав Мирковић (1908–87), као и два вајарска попрсја у гипсу и бронзи – дела С. Стојановића и Милице Рибникар (1931–2002), чувају се данас у Уметничкој збирци „Политике”А. Д. Био му је посвећен и један од најдуговечнијих београдских графита „Живео посланик Рибникар!”, исписан првих поратних година белом масном бојом, на вишеспратници у Моме Капора 10. Огледна основна школа „Владислав Рибникар”, настала спајањем школа „Алекса Шантић” и „Слободан Принцип Сељо”, носи његово име од 1975. Оно је, међутим, уклоњено с насловне стране „Политике” приликом обухватног редизајнирања листа 25. 1. 2007.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović