Даворин Ф. Рибникар (Дарко), правник, новинар, одговорни уредник (Свилајнац, 3/16. 3. 1878 – Бела Црква код Крупња, 31/12. 8. 1914).
Основну школу и ниже разреде гимназије завршио је у Свилајнцу, а више разреде и испит зрелости у Београду. Као младић успешно се бавио бициклизмом освојивши прво место, златан сат на ланцу, сребрну медаљу и 50 круна на међународном такмичењу у Новом Саду, септембра 1900. године.
После студија правних наука у Јени и Берлину и смрти оца Фрање✳︎ 1905, вратио се у земљу и постао члан редакције „Политике”, на њену двогодишњицу 12. 1. 1906. Упослен у неколико рубрика, писао је одмерено, по страни од партијских и котеријских интереса, страначке острашћености и полемика, испрва и понајвише у спољнополитичкој рубрици. Као „нарочити извештач” с лица места извештавао је о револуцији у Румунији, а заправо о великој Буни сељака у марту 1907, која је у почетку била управљена „противу јеврејских закупника пољских добара и у опште противу румунских Јевреја”, а касније „против свију закупаца, а нарочито бојара”. Извештавао је из узбуњеног Ђурђева, затим из Букурешта, као и места Маргурели одакле је због опасности, а противно својој вољи ( „… одговорих да се не бојим и да хоћу да идем на место сукоба…”, Пол., 22. 3. 1907) протеран у Рушчук. Јављајући се свакодневно опширним писмима и телеграмима, покушавао је не само да објективно пренесе све важне чињенице, битке у градовима и селима, буре у румунском парламенту, појединачне драме са обе сукобљене стране, већ да опише атмосферу и протумачи разлоге сукоба, а дешавања дочара и субјективним доживљајем, потврдивши се као врстан ратни дописник и зрео новинар:
„Револуција у Румунији узима све више маха… Градови, села и спахилуци и дању горе; убиства се већ врше у масама а сва одликују свирепошћу и грозотом. Острвљени сељаци бацају у ватру живе људе, управитеље спахилука и Јевреје, друге пребијају колчевима или их исецају на парчад. Цела земља је увучена у револуцију најширих размера, револуцију удружену са нечувеном жестином и страшним зверствима, каква се ретко сретају у историји.”
(Пол., 17. 3. 1907)
Читалаштво је било привучено овим драматичним збивањима и написима, а још и више његовим извештавањем с Фридјунговог претреса, који је вођен у Бечу током новембра и децембра 1909. због оптужбе тог бечког историчара да су српске власти давале новац члановима Хрватско-српске коалиције у Аустроугарској, рушећи тако „динамитом и бодежом” мировне договоре Берлинског конгреса. После открића да је један део доказа Хајнриха Фридјунга (1851–1920) фалсификован у комплоту с лицима из аустроугарског посланства, већ на самом почетку суђења, с правом је сумњао у правичан судски исход:
„… и сувише би цинично било да аустриски суд гони као клеветника у тамницу оног, кога је сама аустро-угарска влада нагнала на клевете и провокације.”
(Пол., 29. 11. 1909)
Као једини извештач из Србије, оданде је преносио и садржаје својих разговора са учесницима у том процесу – Томашом Масариком (1850–1937), тадашњим вођом чешке опозиције, а потоњим председником Чехословачке, Франом Супилом (1870–1917), др Богданом Медаковићем (1854–1930) и другима. Због таквог писања, које је учинило „Политику” јавном трибином с које се отворено одговарало из Београда Бечу, и дифамије грофа Јаноша Форгача – аустроугарског изасланика у Београду – да „објављује свакодневно вређајуће чланке против нашег превишњег господара, наше војске и монархије”, аустријска штампа се листом дигла против њега, а тамошње власти су га отпослале кући.
Било је то уједно и време када се оснивач и директор В. Ф. Рибникар✳︎, полако повлачио из новинарских у управљачке послове и све више му препуштао редакцијске задатке, те се примио уређивања листа, а од броја 2095 (1909) потписиван је и као одговорни уредник. До 15. 7. 1914, наиме, с прекидима у време балканских ратова, када га је на том месту одмењивао М. Миленовић✳︎, био је главни творац програмске концепције и уређивачке политике листа, али и одговоран пред законом за сваку пуштену информацију и напис. Покушавао је да одржи журналистички образац објективног и независног извештавања, али уз једнак осећај културно-васпитне дужности, док је властитим примером велике радиности подстицао и усмеравао сараднике да пишу трезвено и неусиљено, те да се клоне страначких полемика и увредљивог тона. На јубилеј десетогодишњице с поносом је утврдио да је „Политика” „прва у историји српског новинарства достигла велико штампање европских листова” (12. 1. 1914).
Највероватније је имао одлучујући утицај на тематско обогаћивање рубрикације листа, као и динамизовање структуре новина занимљивим и кратким написима. Следећи начела прегнантног и језгровитог израза, под псеудонимом Ибис✳︎, писао је цртице из свакодневног живота у рубрици „Шта се говори?”, која је у лист уведена још крајем 1910, по идеји С. М. Стојковића✳︎ и Ј. Угричића✳︎. С братом Владиславом покренуо је одељак „Међу нама”, чији је први од неколико прилога често потписивао последњим словом латинске азбуке – Z, а под псеудонимом Нахал сарађивао је у првој спортској рубрици листа. По моделу новинара – „вјечног мученика новости” (А. Г. Матош), присутног на сваком месту и намерног да дозна све, осмислио је такође и рубрику „Ја знам све! Белешке једног цуњала”, коју је исписивао под алијасом Боем✳︎:
„Гледао сам јуче на Теразијама дворску стражу. (…) Зашто војници иду на дворску стражу с исцепаном обућом? упитах једног официра, познаника. Сваки пешак добија пар цокула за три месеца (.…). Али материјал је тако рђав, да по неки војник већ после неколико дана остаје бос.”
(Пол., 10. 3. 1911)
И сам војник, учествовао је у Првом балканском рату и био рањен у кук и руку у бици код Куманова. Током четири месеца опоравка, вратио се редакцији не познајући умор, „одмарајући се тако што се једнако прихватао новога посла” (2. 9. 1914). Сећајући се догађаја уочи и за време тог боја, оставио је записе о свирепим злочинима османске војске и локалних Арбанаса над хришћанима-цивилима на обронцима планине Рујан (23 – 24. 11. 1912), но и једну топлу причу с фронта о трагичној судбини полуделог виолинисте-примаша из Свилајнца, која је објављена у листу постхумно:
„Чудна је свирка његова! Има у њој и бола и туге, и страха и лудила. Да ли је генијалан био и раније, или га је лудило створило генијем, ја не знам, али знам да овакву свирку у животу нисам чуо.
Слушаш га, слушаш, и кад помислиш да ће му жице попуцати од бола, који кроз њих изазива, Мрча се наједанпут стресе, нервозно се тргне, окрене се око себе као да хоће да види откуд толика тишина око њега, спусти бојажљиво ћемане и онда из прописног става пита тихим и уморним гласом:
Имам ли милост, господине?”
(Пол., 5. 9. 1914)
Како је обавестила рубрика „Личне вести”, после краће паузе, јавио се поново на војну дужност 7. 2. 1913, тог пута као командир митраљеског одељења VIII пука другог позива под Једренима, али је и оданде стизао да листу пошаље ратни извештај (17. 3. 1913, објављен 1. 5. 1913, и поново 26. 3. 1924). Као очевидац великог покоља који су извршили Бугари, тадашњи савезници српске војске, над заробљеним турским војницима и официрима, до детаља је описао тај догађај, и поименце изнео имена свих који су присуствовали погрому, „јер нам то једног дана може да затреба.” Лакше рањен и у Другом балканском рату, вративши се краткотрајној мирнодопској свакодневици и своме послу, објавио је и сећање – потресни фељтон о три стотине заборављених рањеника међу којима је био и сам, са завојишта код манистира Светога Ђорђа у Старом Нагоричану, на почетку ратних сукоба:
„Како ко издахне, око њега се лагано скупљају они, који могу да се крећу. Прилазе с пуно поште према своме јуначком другу и спусте се на колена. Тада један вади из шињела увијену жуту свећицу и пали је, док други откопчаним шињелима чувају да се свећица не угаси. Клече тако неко време и нетремице, с пуно притајене туге гледају у бледо самртничко лице. Свећица се онда угаси прстима, јер ће требати и за друге, а војници устају и одлазе полагано на своје место, пошто су се готово кришом прекрстили два-три пута…
(Пол., 11. 10. 1913)
Кад је Аустроугарска, преко свога посланика у Београду барона Гизла фон Гизлингена, Србији уручила тзв. јулски ултиматум 1914, био је на задатку као Ибис и преносио делове „чаршијских” разговора:
„Није прошло ни пет минута од како се г. Пашић вратио из аустро-угарског посланства, а у гомили света пред Министарством Спољних Послова већ се чуло, да је Србија одбила аустријску ноту.
– Одбијена нота! довикују један другоме. Одбијена!
– Ама, зна ли се тачно зашто је одбијена? пита један пензионер.
– Зато, брате, одговара му један испушени практикант, што није имала прописну таксену марку.”
(Пол., 13. 7. 1914)
То је било и последње што ће у редакцији написати, јер је у три часа поподне 12. 7. 1914. поново оглашена општа мобилизација, овог пута за светски рат. Тек кратко у грађанском оделу, сат касније био је у пуној ратној униформи „весео као увек, расположен више него икада, спреман да пође на нова ратишта” (2. 9. 1914), те је у чину капетана друге класе опет преузео команду над митраљеским одељењем VIII пука. У борбама на положају „Мрамор” код села Бела Црква крај Крупња 31. 8. 1914, дан пре свога старијег брата Владислава, смртно је рањен шрапнелом непријатељске артиљерије. Издишући с цветом на прсима, како је посведочио у писму један његов друг „са Дрине” (5. 9. 1914; 1. 10. 1914), тражио је да му четни свирач извија омиљене мелодије. Фељтонски запис о његовим последњим тренуцима оставио је у „Правди” М. П. Савчић✳︎, а у „Политици” 13. 9. 1928. његов тадашњи водник Стева Спасић.
Најбујнијег темперамента и једини нежења међу синовима Фрање Рибникара, за живота није крио своју боемску, емотивну и плаху нарав. Пријатељ многих глумаца и нераздвојан с Б. Нушићем✳︎, свирао је неколико инструмената, понајбоље виолину, у чувеном музичком друштву „СУЗ" М. Петровића Аласа✳︎. Маја 1913. био је одликован Златном медаљом за храброст.
Становао је у Краља Милутина 81.
Када је 1. 9. 1919. „Политика” обновљена, његово име је постављено у леви угао заглавља, а 1. 12. 1920. премештено у десни, где ће, као саставни део графичког решења насловнице остати до 25. 1. 2007. Тада обављена брзоплета графичка ремоделација листа подразумевала је уклањање правоугаоника са именима оснивача и уредника листа, при чему је његово име премештено у импресум, док је додатним преправкама логотипа нарушен готово вековни визуелни идентитет „Политикиних” насловница.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović