Владислав Ф. Рибникар, новинар, књижевник, оснивач, власник и одговорни уредник „Политике”, преводилац (Трстеник, 1/13. 11. 1871 – Пецка крај Ваљева, 1/13. 9. 1914).
На студије књижевности и српског језика на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду уписао се 1888, објавивши још као гимназист (са А. Ж. Илићем) превод „Одабраних новела” аустријско-пољског писца Леполда Захер-Мазоха (1836–1895). Знатне списатељске успехе као великошколац постигао је признањем на конкурсу за Светосавски темат за расправу о акцентологији код Вука и Даничића 1891, а убрзо и освајањем престижне Видовданске награде за историјску студију „Облици својине у нашој историји средњега века”, која је те године и публикована у издању Београдске општине (1891, 2004). Исказавши завидну акрибију и научничку скрупулозност, својим радом обухватио је ондашња сазнања о теми, а младалачки смело успротивио се чак и ауторитету Стојана Новаковића (1842–1915), изражавајући неслагање с једним закључком великог научника.
Интелектуално радознао и свестран, сарађивао је у водећим књижевним листовима и часописима, календарима и алманасима свога доба, огледајући се као преводилац, есејист, књижевни критик, књижевник. Са италијанског језика превео је веристичке новеле Луиђија Капуане (1839–1915), а с немачког и студије Георга Брандеса (1842 – 1927). Објавивши у „Отаџбини” (1892, св. 121–124) уредника В. Ђорђевића✳︎ свој превод „Филозофије уметности – О природи уметничког дела” Иполита Тена, доживео је и прво разочарање, јер је тај његов преводилачки рад, у критици П. Поповића✳︎ био преоштро оцењен као неактуелан и излишан.
Оглашавао се и књижевним освртима на књигу „Моје симпатије” потоњег „Политикиног” критичара М. Цара✳︎ (1897), као и на историју светске књижевности (1891) Густава Карпелеса (1848–1909), коме је замерио неколико нетачности и неправди учињених српској литератури. Објављивао је, такође, и властите приповетке у тематском регистру „живота народнога” („Последња нада”, 1892), као и „паланачких прича” („Љутиће се мајка”, 1891; „На раскршћу”, 1892), које су, уз све ограничености младалачког трагања за властитим књижевним гласом, припадале кругу оновременог реалистичког прозног тока. Нешто касније, својим текстом о Фридриху Ничеу (1844–1900) у часопису „Дело” (1899) опробао се и у филозофији, побудивши у нашој средини занимање за дело тог мислиоца радикалног витализма и волунтаризма.
Диплому Велике школе подигао је 16. 7. 1892, а онда је одслужио војни рок у Трећем гардијском батаљону у Београду. Подстакнут успесима и жељан знања, образовање је наставио у Француској, где је на Сорбони о трошку оца Фрање✳︎ уписао La Faculté des Lettres. До 1896, од тога годину и девет месеци као стипендист српске владе, проучавао је историју светске и посебно романске књижевности. Положивши лиценцијатски завршни испит, тзв. „лисанс”, вратио се у Београд намеран да се прихвати професуре на Лингвистичко-литерарном одсеку Велике школе, где се указало место на катедри за немачки језик и књижевност. По препоруци Велике школе Министарству просвете постао је државни благодејанац и крајем 1896. уписао се на студије немачког језика и историје немачке књижевности на тадашњем Берлинском, а потоњем Хумболтовом универзитету. Докторску тезу коју је 1899. спремао код професора Е. Шмита није одбранио, највероватније стога што је као дописник неколико страних листова журналистику већ био надредио академској каријери. Место наставника на филолошком училишту у Београду чекало га је, међутим, све до 1903, када је поверено Милошу Тривунцу (1876–1944).
Идеју да у земљи покрене један независан информативни дневник добио је у Берлину, а његове обрисе поставио 1903. у једном разговору са Р. Вукадиновићем✳︎. У јесен исте године у Београду је ту намеру даље утанчавао с братом С. Ф. Рибникаром✳︎, С. Станојевићем✳︎ и Вукадиновићем, држећи да ће после Мајског преврата вероватно наступити време демократизма без опасности по слободну реч. Његова тадашња излагања, како их је упамтио Станојевић, била су мала научна предавања просте, али челичне аргументације, изречена без афектације и позе, прожета чврстим и убедљивим уверењима (Пол., 6. – 8. 1. 1924; 6. – 9. 1. 1929).
После једанаест година странствовања и науковања, вратио се у Београд, решен да се сасвим преда новинарству. Десет хиљада динара за оснивање листа прикупио је позајмицама од др Слободана, његове супруге Данице Живковић (умрла 1907), чланова њене породице, као и од оца Фрање, свога школског друга В. Кујунџића✳︎ и С. Вукадиновића, те окупио редакцију у Улици краља Милана број 59▵. Први број листа „Политика”, који ће излазити сваког дана у два сата поподне и бити „политичке природе”, по дужности је, као власник и одговорни уредник са станом у Његошевој 15, најавио Управи града Београда у суботу 10. 1. 1904. године.
Одштампана код Д. Димитријевића у Иван-беговој улици број 1 на два листа, односно четири стране, у формату 34 x 52 цм, по једном извору у 1.300 примерака (Н. Станаревић✳︎, М. Симић), по другом у чак 5.000 (Ж. Митровић✳︎), „Политика” се на улицама појавила у понедељак 12. 1. 1904. и продавала по цени од 5 пара. На тржиште ондашње штампе стала је у врсту од 90 различитих листова у Србији, од којих је чак 72 излазило у Београду, међу њима и 17 конкурентских дневника.
Напредно схватајући улогу новинарства, уређивање новог листа засновао је на три основна начела: избегавању сензационализма и изношењу само проверених и тачно утврђених чињеница, допуштању да свако брани своје погледе и мишљење, али „принципски”, без жучности и увредљивих израза другоме, и, најзад, на инсистирању на стилу и чистоти језика у новинама, управо онако како се то чини у књижевним часописима. Око редакције је окупио први ред тадашњих литерата – С. Сремца✳︎, Б. Нушића✳︎, П. Кочића✳︎, Ј. Угричића✳︎, Б. Цветковића✳︎, О. Ђикића✳︎, М. Т. Голубовића✳︎, М. М. Петровића✳︎, Д. Ј. Илића✳︎, Р. Тунгуз Петровића Невесињског✳︎ и друге.
Књижевно образован, прегнуо је да преко листа афирмише нове гласове попут М. Ускоковића✳︎ и Н. Т. Јанковића✳︎, књижевни језик и укус за лепо (19. 9. 1914), пре свега у рубрици „Фељтон” која је, осим приповедака, књижевних и позоришних критика и приказа, доносила историјске и политичке анализе, популарне научне чланке, а од 10. 4. 1904. и дневне вести „кореспонденц-бироа” (пристигле помоћу „новоустановљеног телеграфа без жица”). Страницама озбиљног садржаја налазио је забавну противтежу у пустоловним романима, почев од „Лова на људе” у другом броју (13. 1. 1904), као и фељтонима попут Нушићевих и Сремчевих, написима М. Т. Голубовића, Ж. Ј. Илића✳︎ или Б. Цветковића.
У првој години излажења листа његово перо је исписивало чак и изворне информације, одјеке и вести са жаоком, прегледе штампе, резимеа и друго, што је каткад потписивано латиничним курзивом Z, који је коришћен као иницијал директора, уредника, па и уредника рубрике. Сву пажњу је ипак усмеравао писању већине ударних аналитичких коментара, којима је изражаван став редакције. У уводнику првог броја „О задацима независне штампе”, као и оних у 80. и 81. броју („Ко смо ми?” и „Шта хоћемо?”), развијао је програмске основе уређивачке политике.
Окосно начело о нестраначкој ангажованости и аутономији преузео је из Бизмарковог говора у Рајхстагу и норматива да штампа треба да „слободно претереса сва јавна питања, без гнева и пристрасности”, те да с подједнаком ревношћу „кудимо кад има шта да се куди, али да исто тако без зазора хвалимо све што је за похвалу…” (3. 4. 1904). Предвидевши примедбе о безбојности листа таквог опредељења, које ће нетом уследити најпре од новосадске „Заставе” а затим и провладине „Самоуправе”, сматрао је да штампа црпе своје вредности управо из необојености политичким начелима, из слободе спрам политичких групација и саме власти:
„Зар је истина мање истина, кад је каже један човек, но кад је кажу више њих? Вредност једне осуде не лежи у количини лица, која је исказују, већ у оправданости њезиној, као што је и похвала само онда похвала, кад је разложита па ма је говорио један једини човек или стотину и хиљаду њих.”
(Пол., 12. 1. 1904.)
„Зар не може једна влада бити добра, па ипак учинити по нешто што мора да се критикује?”
(Пол., 29. 4. 1904)
Ово је био и разлог што је своје сараднике бирао по претходно јасно замишљеном културном моделу, у коме су слободумље и непристрасност вредели највише, затим по критеријуму стручности, а не по страначкој припадности. Редакцију су, наиме, чиниле присталице разних партија, о чему је писао:
„Има радикала, и то још каквих; има и либерала и напредњака, зашто не? Има, богами, и социјалиста, има конзервативаца и националиста, а има их и доста који су ван свију наших странака, а сви се ти људи између себе врло лепо слажу, много боље но сарадници „Самоуправе”, који су истина сви радикали, али који су док је један део њихов био на влади, а други у опозицији, режали једни на друге и клали се међу собом као гладни пси када им се оглодана кост баци.”
(Пол., 2. 4. 1904)
Како је јавни живот у Србији боловао од неповерења и сумњичења, таквог да „нико ником не верује, сваки сваког сумњичи, а сваки у свакоме гледа издајника”, како је писао, своја уредничка начела још једном је претресао у часу када је лист прешао на већи формат, 1. 12. 1904. Још јаче уверен у њихову исправност, налазио их је у објективности, питомости и толеранцији, дефинишући свако начело понаособ: прво као признавање туђих врлина и сопствених порока, друго као одмереност у оцењивању туђих мана, а толеранцију као подношење тих мана када је извесно да су неизбежне.
Највиши циљ уредничке норме било је слободоумље најширег обима, а друштвени напредак у политичком и културном погледу, јер је „на свим гранама културног поља било још много, врло много да се ради” (1. 12. 1904). Пример за то био је Универзитет, који је већ по оснивању патио од партијске пристрасности и био „радикалска тековина” уместо „светао центар науке целог Српства”, како се изразио у уводнику 28. 2. 1905. године.
Велику пажњу посветио је распореду материјала и структурисању листа, који је почев од 320. броја и димензијама (40 x 57 цм) постао „највећа српска новина”. У дневнику је неговао жанровско богатство – почевши од вести и извештаја, преко аналитичких и коментаторских написа до репортерских и белетристичких, – али је успоставио јасну и визуелно препознатљиву рубрикацију од које се ретко одступало и на чему је „Политика” градила јединственост, за разлику од брзоплете дезорганизованости à la française „Штампе”, „Малих новина” или „Београдских новина”. Редакцију је, међутим, функционално устројио доучавајући сваког сарадника да овлада целокупним процесом рада мимо специјалистичке поделе на рубрике. Стизао је, уза све, да преводи, редигује и језички дотерује прилоге.
Као страствени јахач, у неко доба и бициклист (један од оснивача Српског велосипедског друштва и освајач трећег места на првенству Србије 1897), покренуо је и уређивао спортску рубрику. Писао је и извештаје с коњских трка под алијасом „Врач погађач” или иницијалима В. Р. Благотворност спорта препознавао је не само у његовом утицају на здравље, већ у дисциплиновању себе самог, кроз непрестано излагање и савлађивање умора, у чему „лежи огромна васпитна снага његова”. Родоначелним чланком о спорту који је у то време у земљи био у повоју, указао је на значај тог „тајног извора националне енергије и предузимљивости”, по примеру Енглеза и Американаца, и закључио:
„И у нас има људи који воле да јашу, пешаче, пливају, иду у лов, гађају у нишан, раде гимнастику, дижу терете, рвају се, бацају камена, скачу и.т.д. и.т.д. Њих треба упутити како се све то правилно ради; треба код других, нарочито код деце и младића, који то не раде, развити вољу за тим.
Ако успем само толико, да макар један младић, место у кафану, оде једног лепог дана у поље и да се пред вече врати кући уморан од пешачења, па заспи као мртав – онда сам доста учинио.”
(Пол., 1. 12. 1904)
Поврх свега, био је творац заглавља „Политике” са осам слова до тада непознатих графици, а 1906, положивши мајсторски испит типографског еснафа, дозвољено му је било да упражњава „штампарску радњу”. Набавио је флах-машину и у својој режији штампао лист, што је уз даље осавремењивање опреме узрасло на тираж до 12.000 примерака пред балканске ратове и 26.000 уочи Великог рата; о Божићу 1912. и у 30.000 примерака (24. 12. 1912). Његов интелектуални профил и разнолика прегнућа вероватно су подстакли писца М. Ускоковића, иначе члана редакције, да у свом роману „Дошљаци” добро ослика лик свог главног уредника:
„… широм су му била отворена врата каријери у дипломатији и на Универзитету…. Шта га је натерало да остави све то и пристане да се прегони с типографима, изналази где је јевтинији и сам канап, којим се увезују пакети новина? Добро упознат са најлепшим делима светске литературе, ево га где угађа крвожедним инстинктима публике за њен петпарац!”
За његовог уредниковања до 14. 11. 1909, када је тај посао препустио брату Д. Ф. Рибникару✳︎, уз тираж је растао друштвени утицај „Политике” пре свега захваљујући слободи од непосредног утицаја појединаца и тесногрудости политичких личности и партија, независном критичком духу и отворености према народним редовима различите образованости. Лист је, наиме, својом израженом патриотском оријентацијом ка обликовању националне мисли, задобијао и државотворно-политички, чак и међународни значај, о чему су сведочили поверљиви извештаји аустроугарских дипломатских кругова. Све захваљујући и његовим написима који су носили снажан културно-васпитни, еманципаторски, просветитељски печат, а наводили на акцију, мимоилазили идеолошка сврставања и страначка превирања, сежући гдегод до универзалних истина о нашем друштву и народном карактеру:
„Почнемо ли ми ма који посао, како тако, нека само један, било наш било туђин, добаци ма какву реч која би оспоравала вредност тога посла, ми ћемо, као уклети, прекинути све започето и претресати то што смо чули, одобравати или не слагати се, али у сваком случају – дангубити! (…)
Не слушајмо речи, не трошимо речи, већ дајмо дела, која могу бити и брже готова и изразитија од оног мора речи које просипамо врло често и за најништавније ситнице.”
(Пол., 30. 3. 1910)
Откидајући се од романтичарског декламаторног национализма, а узносећи у суштину својих политичких настојања „реалан и здрав смисао за конструктивност и рад” (В. Новак✳︎), лист је уређивао с дубоком вером у будуће јединство јужнословенских народа. Сагледавајући међународни положај Србије, националну идеју стављао је у хоризонт замисли о њиховој политичкој заједници, као тежњи „свих просвећених умова” (5. 9. 1904), али и једином начину опстанка малих и културно слабих држава које везују „исти интереси, иста крв и готово исти језик” (6. 9. 1904). Ради снажења идејних основа словенства и јужнословенства увео је и сталну рубрику „Из наших крајева”, упоредо расправљајући животна питања Срба, и с пуно уредничког такта Хрвата, Словенаца и Бугара.
Сматрајући Аустрију заједничким непријатељем јужнословенских народа, на њену експанзионистичку политику према Србији указивао је у уводницима током 1904, потом у време Царинског рата, када је лист био забрањен у границама Аустроугарске монархије, а он, као писац чланка „Против Аустрије”, закључио да је то „најлепше одликовање којим један српски лист може бити одликован” (1. 5. 1906). У време Анексионе кризе 1908, када се међу првима у редакцији пријавио за ратног добровољца, на вест бечког „Фремденблата” да је у демонстрацијама у Београду руља полупала све прозоре на аустријском посланству, што није била истина, записао је право из срца:
„Ми знамо, да би Аустријанцима најпријатније било, кад би ми почели да разбијамо прозоре, па да онда пред Европом причају како смо ми дивљаци. Али ми то нећемо. Нећемо да разбијамо прозоре по Београду, него хоћемо рат.
Разумете ли?”
(Пол., 25. 9. 1908)
Истоветне уредничке смернице задржао је и после Декларације српске владе у марту 1909. и признања да анексијом Босне и Херцеговине Србији нису била тангирана права, што је у уводнику 19. 3. оцењено као најсрамнији чин у српској историји.
Уместо празних речи, „идиотских полемика и ситних политичких зађевица” заузимао се за конкретно културно, али пре свега велико национално дело, на шта је убрзо позвала бојна труба Првог балканског рата. Мобилисан у Пожаревцу за командира чете у IX пешадијском пуку другог позива, учествовао је у Кумановској, а затим у бици под Једренима, где је рањен у мишицу и у главу, и када га је, што је касније забележио тадашњи водник С. Спасић, од метка спасла кокарда. У Другом балканском рату, крајем јуна 1913, „у Маћедонији”, куршум на ноћној предстражи пребио му је рамену кост. У децембру исте године, пре но што су га понели нови ветрови светског рата, стигао је да прибележи сећања на дане опсаде некадашње престонице Отоманске царевине:
„Зашто се човек, кад пада снег, сећа онога што је било? Зашто и ја, гледајући снег кроз прозор, мислим увек на оне, које сам оставио тамо далеко код Једрена, под снегом?”
(Пол., 1. 9. 1915)
У то време председник српског Новинарског удружења (од фебруара 1914), за чијег мандата је удружење примљено у Међународни савез новинара (13. 4. 1914), на обзнану мобилизације за Први светски рат поново се међу првима одазвао војној дужности као капетан друге класе и резервни командир истог, IX пука. Злонамерном чаршијском ресантиману да је, попут браће Слободана и Дарка, „теразијски родољуб”, одавно није било места, што је доказао и приликом сукоба на Соколској планини, где је, по запису Живана Ј. Грујичића (1. 9. 2014), преобучен у аустроугарског официра, минирао непријатељско складиште топовске муниције, што је дало велику предност српској војсци.
Када му је, у недељу 31. 8. 1914, погинуо брат Даворин, није присуствовао његовој сахрани, већ је на коњу одјурио у село Белу Цркву, удаљено шездесетак километара, заденуо му цвет георгине (далије) за официрску капу, пољубио га и похитао назад својој чети (1. 10. 1914). Већ у понедељак поподне „с револвером у руци на њеном челу”, у седмом јуришу на планинском врху Рожањ Соколских планина тешко је рањен и затим преминуо у дивизијском завијалишту болнице IV пука у Пецки крај Ваљева. У црно уоквиреном некрологу 3. 9. 1914, његово име било је одштампано већим слогом од „Политикиног” логотипа, а новинар је написао и ово:
„У безмерном болу који је гуши, ’Политика’ нема речи да завапи за својим творцем и својим најнеуморнијим послеником. Скамењена од туге, за оним који је сав свој живот и сву своју енергију удахнуо у њу, ’Политика’, немоћна пред свирепом судбином, кроз слеђене сузе гледа како су порушени њени најмоћнији стубови.”
За живота, а посебно после 1910. био је посвећен својим другим највећим пасијама – коњарству и развоју коњичког спорта. Београђани су га памтили како је и у штампарију изјутра, најчешће са својим блиским сарадником Т. Старчевићем✳︎, одлазио у спортском оделу, у панталонама налик јахаћим, спортским ципелама дебелог ђона и с качкетом на глави (18. 1. 1974). На своме имању на Дедињу, где је касније изграђен дворски комплекс Карађорђевића, држао је ергелу расних коња и модерну шталу.
С тренером и џокејом Славком Тодоровићем узгајао је и подизао победнике бројних такмичења на тркама на Бањици, попут „Вука Мандушића” или „Дуке од Медуна”, у свагда неизвесној борби с грлима из ергела индустријалца Владе Илића (1882 –1952) или мајора Емила Велића. У ратовима је, пак, јахао „Жуту Лалу” и „Зону”, а као „Политикин” извештач с трка трудио се да укаже да се смисао коњичког спорта не исрпљује у такмичарском и забавном аспекту, већ је, подижући коњарство, најпре од користи привреди и пре свега сељаку-узгајивачу, но и одбрани земље (2. 6. 1914).
Од 1905. био је један од најактивнијих радника у Дунавском колу јахача „Кнез Михаило”, заслужан за установљавање Дербија, а пре свега оснивање Тркалишта код Цареве ћуприје, данашњег Београдског хиподрома, на имању тадашње Топчидерске економије 1914. Ту му је Коло 1930. открило споменик. Трке у његову част – „Меморијал Владислава Рибникара” одржавале су се од 1923, када је први пут одржана трка „Владислав Рибникар” за трогода мушка и женска грла на стази од 1.500 метара (22. 4. 1923).
У мају 1913. одликован је Златном медаљом за храброст.
Као власник и уредник потписиван је у осовини заглавља испод логотипа чак и после смрти, све до 11. 9. 1915, када је излажење „Политике” обустављено. У обновљеном дневнику 1. 9. 1919. име му је премештено у десни угао заглавља, а од 1. 12. 1920, када је ту придодато име брата Даворина, касније и др Слободана и братанца Владислава, налазило се у саставу правоугаоника и чинило временски најдужу графичку константу „Политикине” насловне стране. Приликом обухватног графичког редизајнирања листа 25. 1. 2007, без дубље историјске и стручне анализе, као и уверљивих образложења о оправданости и корисности тих измена, правоугаоник је уклоњен, имена пребачена у импресум, док се његовом имену нашло место испод логотипа.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović