Добросав М. Кузмић (Добра, Добрица), новинар (Кораћица, 7. 2. 1895 – Београд, 17. 2. 1962)
Завршио је гимназију у Београду, а неко време студирао филозофију у Београду, Риму и Паризу. Прву годину Великог рата провео је као војник Ђачке чете, у Скопљу, а потом је учествовао у борбама као ђак-наредник. За новинарство се определио у време када је тај животни позив, попут глумачког, сматран авантуром, а новине у престоничкој, али још увек маловарошкој средини после Првог светског рата, патиле од „малог тиража, ситно-политичког кошкања и буџаклиског менталитета” (М. Максимовић). Прве дражи новинарске професије искусио је пишући репортаже за „Политику” још као млади наредник, почев од фељтона о својој чети у Скопљу пред полазак на бојиште:
„Саопштено нам је да ћемо се кренути у петак 1. маја. Грлили смо један другог, љубили се и скакали као мала деца, никад не помишљајући шта нас тамо чека. Али је наша неизмерна радост угушивала сваку помисао о томе и кад би се појавила. Тих се неколико последњих дана само певало, певало се са одушевљењем патриотске песме у ком се бесвесно и лудо срља у смрт.”
(Пол., 1. 6. 1915).
Скинувши војничку униформу 1919, а доневши из „великог света” западноевропске идеале модерне штампе, запослио се у листу. Радио је на пословима новинара-сарадника, као и специјалног дописника, извештавајући о суђењу Јови Станисављевићу Чаруги (Пол., 15 – 18. 5 1924), хајдуку Бојовићу (18 – 27. 5. 1925) или, пак, о посети краља Александра I Карађорђевића Цетињу и Никшићу у септембру 1925, те његовим данима одмора на Опленцу (23.1; 30. 1. 1927). Свој пут актуализације и афирмације, међутим, пронашао је тек пошто је унапређен у уредника дописничког одељења 1926. У наредним годинама показао је изузетан дар у одабирању талентованих новинара и сарадника, а потом и педагошко умеће у подучавању различитим видовима новинарског посла и његовој занатској страни, укупном васпитном подизању и неговању „Политикиног” подмлатка. Насупрот још увек јакој „есејистичко-литерарној” и импресионистичкој струји у новинарству тежио је савременом журналистичком духу, учио новинаре важности начела пажње у објективном прилазу чињеницама и њиховој разлици спрам претпоставки и нагађања, инсистирао на јасном и језгровитом стилу. Као врстан педагог, био је вичан да их ободри и подстиче, упути у смео подухват, но и одбрани од пораза.
Истакао се заснивањем информативно-дописничке мреже „Политике” из свих крајева земље. Са страшћу је откривао младе људе с даром за писање, а бирао сараднике не међу професионалцима, већ „међу учитељима, професорима, судијама, чиновницима и студентима”, које је усмеравао епистоларним порукама и на тај начин успоставио високи критеријум дописа. У безмало родитељском тону, свакодневно је писао на десетине писама, увек за то налазећи добар повод, доказујући да новинарство не тражи само пожртвованост, већ одушевљење и занос. И сам његов ученик, Вук Трнавски (1917–2000), сведочио је касније да је не једном, у унутрашњости, сретао пензионере различитих професија, који су још увек носили у џепу „Политикину” легитимацију с његовим потписом, и чували писма која им је слао. Као „учитељ и мајка дописника”, како је називан међу колегама, у редакцији је оставио живо васпитно наслеђе, вођен идеалом објективног новинара који о догађајима извештава правовремено, економично, непристрасно и апсолутно верно, а у својој средини представља оличење врлине. Висока очекивања редакције која „мора да буде прва обавештена о ономе што се дешава у земљи и иностранству”, сажео је у своме „Упутству дописницима ‘Политике’”, где је између осталог навео:
„Људи који се баве писањем треба добро да познају језик. А новинар је писац који мора оно што види да опише тако живо да читалац све гледа и осећа као на јави.”
(…)
„Садржина (новинарског) дописа је разнообразна: допис може да буде написан у облику чланка, као занимљива рубрика, или лако, живо, као фељтон. Допис пре свега мора да буде веран, тачан, и у њему треба да су изнесене чињенице непосредно. Допис, дакле, не сме да буде намерно и непотребно развлачен.”
(…)
„Дописник ‘Политике’ на првом месту мора да буде исправан у сваком погледу, јер ће само тако моћи да стекне везе, пријатеље и познанства, а добрим везама стварају се многи извори за информацију. Дописник ‘Политике‘ мора бити вољен и поштован, човек у кога ће сви имати поверења, човек који ће у свом крају достојно представљати свој лист.”
Преузевши је од М. Миленовића✳︎, такође је био уредник рубрике „Међу нама”, која је у лист уведена по узору на сличне Entre nous француских листова још у доба прве генерације Рибникара – Владислава✳︎, Даворина✳︎ и Слободана✳︎. Осим самог уводног текста, који је долазио из уредниковог пера и био штампан курзивом, аутори непотписаних, али хонорисаних прилога били су најспособнији млађи новинари, образовани читаоци, интелектуалци различитог кова, па и најпознатији међу њима – И. Андрић✳︎, С. Винавер✳︎, Ј. Дучић✳︎,, Вељко✳︎ и Ж. Милићевић✳︎, С. Пандуровић✳︎, и многи други. На том послу га је описао П. Милојевић✳︎ у хуморесци „А какви смо ми…”, развејавши заблуду читалаца да писма у „Међу нама” пише неки надлежан сарадник у редакцији:
„Међутим, довољно је погледати г. Кузмића па увидети да је то веровање најобичније празноверје. Никада се он не би изложио томе штрапацу, да их сам измишља и пише. Све оно што он у њима измисли и напише, то је уствари онај први ред: ‘Пише нам један читалац’…”
(Пол., 14. 1. 1929)
Између два рата допринео је развоју модерне штампе учествујући у оснивању „Ошишаног јежа” (5. 1. 1935), Јежевог позоришта и „Усмених новина”, а поглавито као активист – својим ангажовањем у новинарској асоцијацији. Био је, наиме, председник Београдске секције Југословенског новинарског удружења и свакако најделатнија личност Удружења новинара Србије у раздобљу 1929–1938: два пута потпредседник (1929. и 1931), четири пута председник (1933, 1934, 1936, 1937), те почасни доживотни председник после рата. За то време био је spiritus movens изградње Новинарског дома у Ресавској улици 28, који је освећен 7. 4. 1935, 53 године откако је основано Новинарско удружење. Том приликом подсетио је на новинаре и јунаке „којих више нема међу нама а који су крвљу искупили оно што су тако самоуверено пером проповедали”, заветујући се, у име Удружења, да ће и пером и крвљу бранити тековине борбе за уједињење и ослобођење земље (8. 4. 1935).
Присуствовао је састанцима у хотелу „Европа” у Сарајеву на којима се расправљало о могућности излажења листа негде у Босни после 6. 4. 1941. Време окупације је провео у родној Кораћици на Космају, а када је свом жестином рат доспео и у тај крај, у лето 1943. преселио се у Београд. Уочен као политички сумњив, ухапшен је половином фебруара следеће године и одведен у логор на Бањици, те изабран у групу кажњеника за принудни рад у Немачкој. Његово ослобађање испословао је окупациони председник Новинарског удружења Раденко Томић, умољавајући надлежне писмом да „он нема никакве везе са оним елементима који су допринели немирима и смутњама у нашој земљи.”
У ослобођеном Београду крајем 1944. био је један од покретача нове „Политике”, а у Матичној књизи редакције било је заведено да као уредник поново преузима дописничку службу од 15. 6. 1952. с платом од 24.000 динара (пре рата, с примањима од 9.000 динара био је најплаћенији новинар после А. Милосављевића✳︎). Осам година касније пензионисан је после 40 година рада у новинарству, које је провео „стално напрегнутих нерава”, како се исповедио на свечаности која му је приређена у част. Својим највећим успехом у животу, рекао је том приликом, сматрао је околност што га никад нису тровали чемер и мржња, злоба и завист, јарост и пакост (28. 10. 1979).
Непосредно после смрти, коју је доживео једног зимског преподнева у „Политикином” клубу у Цетињској 1, у Кораћици је основано Друштво „Добрица Кузмић” (1962), док је Удружење новинара Србије 2004. формирало Потпорни фонд „Добрица Кузмић” ради пружања различитих видова помоћи чланству.
Становао је у Курсулиној 21 и Доситејевој 9/III.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović