После свега треба запамтити име Слободана Гише Богуновића, филозофа по образовању, проницљивог
трагача, човека обимног знања, речју, енциклопедисте нашег доба, писца са великим истраживачким
искуством.
Настанак ове хронике изискивао је читање и проучавање хиљаде страница „Политике”, трагање по литератури, енциклопедијској грађи, лексиконима новинарства, чак и гробљанској архиви. Овај мукотрпан истраживачки рад, сасвим је извесно, читаоцу је видљив.
Овим лексиконом Богуновић је бацио копље изазова свим будућим архивским копачима. Бацио га је исувише далеко. О овоме не бих даље, пошто мислим да се скромном Богуновићу, унуку Владислава, последњег великог Рибникара у новинарству, ни оволико неће допасти.
Лексикон „Људи ’Политике’” ванвременска је хроника у распону од безмало 40 година, а пажљивијем читаоцу неће промаћи да се заједнички именитељ у поменутим животима провлачи осликавајући обичаје, културолошки ниво, списатељску моћ, истанчане укусе, храброст и заносе у приповедању.
То је својеврстан дефиле најбогатијих умова свога доба. Мислим да ни једна наша установа, изузимајући Академију наука, Матицу и Универзитет, није баштинила већи број интелектуалног племства са наших простора.
То је била „Политика” у својим најбољим стваралачким годинама.
Ова „књига судбине” провела нас је кроз лавиринте наше прошлости, ратове и револуције, удвориштво и побуне, величанствене каријере, али и готово шекспировске личне трагедије. Отворила нам је очи пред људским заблудама и издајама, личним храбростима, политичким обртима и животним мудростима.
„Политика” је одувек била огледало свог времена, огледало стања свести и духа нашег народа и, разуме се, огледало државе – од Србије, до Југославије, па до Србије.
То је тајна њене дуговечности и опстанка до данашњих дана. Тако је треба и данас читати и тумачити написано. Склопити корице ове хронике значи отворити ново поглавље о судбинама нових „Политикиних” људи савременог раздобља.
И, како се то у новинама каже – наставиће се…
Зефирино Граси
