Димитрије Стевановић (Чика Диша), благајник, економ, административни директор (Приједор, БиХ, 1877 – Београд, 18. 1. 1960).
Родом из босанске породице сиромашног обућарског мајстора, дошао је у Београд 1889, још као дванаестогодишњак, а подигао се печалбарећи. Издржавао се као кућни послужитељ, извесно време гостио је лађаре и обалске раднике на савској обали, где је држао кантину у једној бараци, но и певајући у позоришном хору. Од свег посла, стигао је да сврши тек неколико разреда Реалке, а 1896. придружио се Петронију (Пери) Тодоровићу и његовој редакцији „Малих новина”, које су биле нека врста претече информативно-сензационалистичких листова у Србији. До 1903, а накратко те године и у Тодоровићевом „Огледалу”, стицао је искуство администратора и пословне везе како с ревизорима у унутрашњости, тако и с продавцима у Београду.
Пре но што је ступио у „Политику”, по једном извору 12. 4, а по другом 15. 4. 1904, у администрацији листа сменила су се чак три службеника (Д. Атанасијевић▻, Д. Николић▻ и Ј. Тодоровић▻). Трага њиховог пословодства није било, јер је од свих књига затекао само две просте бележнице, које је власник и уредник В. Ф. Рибникар✳︎ носио у своме џепу, и у њима бележио само њему разумљиве цифре прихода и расхода, записивао имена продаваца, добављача и разних пословних сарадника, а најпре, број продатих примерака.
Као финансијском директору листа у данашњем смислу речи, у редакцији у Краљa Миланa број 59△ припао му је пети сто, где је држао „благајничке књиге”, једну за уношење примања, а другу издавања; уз нотесе му је било дато и дрвено чанче за пазар. Осим књиговодственог посла, у администрацији се бавио и продајом новина; организовао је колпортажу у руководио њоме, а она је пред Први светски рат узрасла на стотину продаваца широм Београда. Под његовом командом, колпортери су (сваки радни дан око поднева, а недељом и празником „у шест часова из зоре”) истрчавали из „Политикиног” дворишта, што гласније извикујући наслове најважнијих вести, а по обављеној продаји, доносили новац, који је пребројаван и по металним апоенима од 5, 10 и 20 пакован у одговарајуће „фишеке”.
У то оснивачко време листа бавио се и организационим пословима различите врсте, као и оглашавањем, а од његовог доласка, приходи од реклама почели су да премашују износ од 15 динара дневно, „о којима је власник и уредник у првим месецима само сањао као о нечем недостижном” (Ж. Милићевић✳︎). „Тај човек”, описивао га је много година касније П. Милојевић✳︎, ”који је у школи имао прилике да научи једва нешто више од таблице множења и који је можда за дупло књиговодство први пут чуо кад му је Рибникар показао сточић у буџаку зграде за којим ће да ординира, постао је убрзо сасвим добар администратор” (Пол., 24. 1. 1979).
Тада већ један од главних стубова редакције, у време када је Аустроугарска ступила у рат против Србије 28. 7. 1914, преузео је на себе послове не само администратора, већ и експедитора, уз то и главног и јединог коректора листа, а потом, „пошто је сам себе ипак могао најбоље да послуша, био је и свој најбољи и најсигурнији послужитељ”. У тим данима, писала је по завршетку рата „Политика”, под бомбама је окретао флах машину у згради у Краља Милана 12△, и с два слагача и машинистом журио да изда број с последњим вестима са фронта. С престанком рада дневника 23. 9. 1915, повукао се с војском у Скадар, где је учествовао у издавању јединог броја војног листа „Весник”, а онда пошао преко Албаније. На Крфу је постао члан редакције „Српских новина” уредника Б. Лазаревића✳︎, а затим се нашао међу избеглицама на Корзици, потом у Марсељу.
После Првог светског рата прегао је да обнови „Политику” као један од пет ортака листа (од 1. 9. 1919. до 10. 8. 1924). Био је потписник Захтева за стварање Штампарско-издавачког предузећа „Политика” А. Д., такође и један од његових оснивача 10. 8. 1924, а поред Рибникара и Тјешимира Старчевића✳︎, и највећи међуратни акционар. Члан Управног одбора предузећа био је између два рата, а такође и у првим годинама по ослобођењу, што показује записник редовног заседања акционара 8. 7. 1946. године.
Веселе нарави и дружељубив, склон шалама и досеткама, пренео је у другу и трећу деценију „Политикиног” трајања манир другарског опхођења и ведрог расположења међу сарадницима, коју су раније, пре свих, проносили Б. Нушић✳︎ и Ј. Угричић✳︎. Сам Нушић уздао се и у његов осећај за новински текст, те је испод ока помно пратио и најмањи његов фацијални израз док предвече чита коректуру прилога. У редакцији је због своје простодушности и као човек из народа – „човек свакидашњи”, како га је назвао Ђ. Костић✳︎, од миља називан и vox populi:
„Што чика Диша каже, знамо да то каже публика. Кад бисмо хтели нешто да пишемо, питали бисмо га: ’Чика Дишо, да пишем то и то?’ Обично би говорио: ’Пиши, али немој много мудро’. Читалац у новинама не воли велика мудровања. Ја сам се држао тог савета и добро сам пролазио код публике.”
(П. Милојевић, Антимемоари – кажем ја себи, 1988)
Гласом здравог разума, својом отвореношћу и зрачењем утицаја на људе, заправо, стављао је на пробу високопарни интелектуализам појединих чланова редакције, склоних да се одају самоуверености у „витлању пером”, но и младалачкој узнесености коначним решењима. Његов уобичајени радни дан почињао је и одвијао се у одељењу администрације, али се свако поподне половином тридесетих година настављао у коректорској соби, где се, надгледајући рад коректора, помало и одмарао у удобној „модерној” фотељи, која је, по жељи оглашивача, мимо лекторских допуштења, у листу рекламирана као „Дањом фотеља, ноћом кревет”. На тој „осматрачници”, како је забележио Дејан Лапчевић✳︎, дочекао би најодсудније часове у дневном циклусу настанка листа, односно, прелом политичких страна, када се придруживао В. С. Рибникару✳︎ и Р. Јосимовићу✳︎ и повремено присутнима – Д. Тимотијевићу✳︎ и Б. Месаровићу✳︎.
„Ако материјал редовно стиже и стране се без застоја спуштају кроз стереотипију, ћаска с директором, Радојем, ’Кнезом’, шали се с метерима и осталим слагачима, формаџијама, Богданом Поповићем ’Врепцом’, ако је дошао са цензуре. Постоји ли најмања опасност да ће лист задоцнити, чика Диша се смркне и ћути што је за све знак да се само гледа посао.
(Пол., 25. 1. 1974)
Као будна савест редакције и њен благи дух у периоду дужем од три пословне деценије, са својим брковима „а ла Хинденбург”, како га је описао Милојевић, наочарима по узору на турске „ђозлуке”, несебичан и правичан, али уједно слободан да чланове редакције зове све самим „голим ћаловима”, те им надева којекакве надимке, у то време био је већ легендарна фигура „Политике”. Писана историја листа богата је примерима његове подашности, стога и слободе финансијског одлучивања која му је била безрезервно поверена, када је из благајничке касе, упркос буџетским плановима, вадио и по „пакло стодинарки” (10.000 динара) уколико би се потврђен и вредан сарадник нашао у материјалној изнудици или каквој граничној ситуацији. Кад би му ко затражио аконтацију, по М. Чоловићу✳︎, чест одговор би био „Сиђи доле”, јер се благајна налазила у најнижем одељењу администрације. У појединим приликама, међутим, показивао је и Јанусово лице. Када су, примерице, „Политикини” хонорарци-пакери тражили законом прописану минималну надницу од 27 динара, а свој захтев на сав глас обзнанили и у загребачком „Радничком тједнику” исмевајући његову „социјалност”, остајао је тврдо при својој одлуци о довољних 20 динара дневно.
Његово име се гдегод погрешно везује за оснивање „Политикиног” кроса 1922, јер се популаризатор те дисциплине у нас и један од његових оснивача звао Димитрије Стефановић, атлетичар, вишеструки шампион Аустрије у кросу. Истицао се, међутим, хуманитарним деловањем као када је са В. С. Рибникаром и Ј. Тановићем✳︎ преко „Политикиних” страна покренуо хитну акцију прикупљања помоћи пострадалим Битољцима, после италијанског бомбардовања Битоља 1940, због чега су сва тројица изабрани за почасне грађане тог града (Пол., 22. 11. 1940).
Дедињску вилу на углу Булевара кнеза Александра Карађорђевића 62 и Ужичке улице, раскошне спољашње обраде и скупоцене унутрашње опреме, подигао је по пројекту швајцарских архитеката; а непосредно уз зграду „Времена”, у Дечанској 23, купио је и држао стамбену вишеспратницу за ренту, у којој су му после рата била национализована 23 стана и велики локал. Током окупације, по неким документима УНС-а, држао се ван новинарске професије. По другим, каква је била немачка листа А српских новинара с неограниченим правом рада – Journalisten Verzeichnis der Mitlieder des Serbischen Journalisten – Verbandes – био је заведен као новинар листа „Ново време”.
После рата учествовао је у обнављању „Политике”, а с положаја административног директора отишао је у пензију после национализације „Политике” 29. 4. 1948. године. Премда се још крајем тридесетих година сарадницима чинило да је због гојазности, седе косе и бркова, „далеко на низбрдици живота”, захваљујући лекарској бризи др Лазара Станојевића, сина једног од „кумова” „Политике” – историчара С. Станојевића✳︎, доживео је лепу старост, а био сахрањен на дан своје славе, Светог Јована.
Од 1922. становао је у Поенкареовој 33, у Дому „Политике” △ (данас Трг „Политике” 3).
© 2019 Slobodan Giša Bogunović