УВОД 
Ова књига је настала из предлошка за изложбу „Политика” – Save or Delete?, која је требало да се одржи у старој згради Дома „Политике” 2016. године. Како се тих пролећних дана држава, као највећи акционар „Политике” А. Д., спремала да напусти власништво у предузећу, што је било подржано медијском стратегијом и законом, његова даља судбина постала је неизвесна, каква је и данас. Циљ поставке је отуда био да се убедљиво предоче најважнији разлози за очување „Политике”, али и наговести шта би се у стечајним околностима догодило с њеним материјалним, па и нематеријалним благом. 
 У журби, ослонио сам се на почетну идеју, боље рећи, слику транзицијске „бувље пијаце”, те предложио да се у давно забатаљеним просторијама међуратног уредништва листа, без икаквог улепшавања и великих припрема, по поду и на шкарту из штампарије, појединачно или у групама, па чак и једне преко других, положе бројне „Политикине” драгоцености. Пре свих оне из Уметничке збирке од преко 500 дела, међу њима и слике Добровића, Шумановића, Бијелића, Јоба, Гвозденовића, Аралице, Србиновића, Зоре Петровић, Милице Стевановић, скулптуре Стојановића, Солдатовића, Радованија… 
 Уз њих, замишљао сам и хрпе меморабилија из столетне историје куће, побацане писане трагове преостале иза оснивача, годишњаке из хемеротеке отворене на „повесним” страницама листа, архивске фотографије, делове штампарских машина и намештаја, доказе успона куће, хероизма и новинарске одважности, али, нескривено, и пабирке говора мржње и једноумља, мрачних „Одјека и реаговања” па и статуте, документе о власничким променама, настанку ПНМ-а, уласку и изласку „Ваца” и доласку „Ист медија групе”, фотографије бивших директора, политичара, архивске карикатуре, читуље угледника, све у атмосфери доњег светла стоних лампи. 
 Спрам таквог партера, у низовима стубаца по зидовима је требало исписати преко 12.000 имена запослених у „Политици” од 1904. до наших дана, уз кратке биографије најистакнутијих сарадника. Надао сам се, наиме, да би већ та силесија сведочанстава о једном великом културном и националном посланству, расута као у багателној старинарници, изазвала реакцију средине отврдле на расапе и губитке, можда покренула питање куда и коме одлазе не само добра „Политике”, већ и она сама, па и ми с њом. 
 Тежак задатак, засигурно, јер је насупрот упрошћеном и лењом мишљењу да је „Политика” тек предузеће с негативним билансом, као и свако друго, требало предочити, а то непромењено важи и данас, да њена приватизација не може бити business as usual. Надаље и то да нечији приватни капитал није нужно ни светиња нити спасоносац, барем не у случају „Политике”, а поготово не у условима маглене подекономије препродаје њених дугова, тајкунских договора страначких и других купаца и прекупаца, који око њене судбине послују у мрачном скривалишту ван знања јавности и иза сцене. Без обзира на њене падове и последице инструментализације и политизације листа, па и трајна раздобља политичког удвориштва, питање очувања те институције, како је писано за текст каталога, јесте државни разлог по себи, она вредност и општост која претеже у односу на сваки и посебан интерес појединаца, те позива на доношење посебног Закона о „Политици”. 
 Због околности које нису важне, изложба није одржана, али је овај лексикон настајао дописивањем оних замишљених стубаца и радних биографија сарадника листа, са жељом да се књигом прошире и продубе теме, и на другачији начин испуни поменути циљ. Време од оснивања „Политике” 1904. до њеног гашења у Априлском рату 1941, уз навођење важних података о судбини сарадника у првим месецима после Другог светског рата, изабрано је као њен оквир не само по хронолошком следу, већ као значењски највредније раздобље током којег су уобличени а затим у значајној мери примењивани нормативи, безмало идеологеми уређивачке оријентације листа. Подудара се и са најдужим периодом финансијске аутономије предузећа, од 1924. и оног по акционарском моделу, што је било од пресудне важности за тражени став натпартијности, положај еквидистанце спрам поларизованих политичких елита и друштвених снага, претежну независност редакцијског одлучивања, културну политику, па и ону националну, која је истицала и државотворачку амбицију, а у одређеним историјским моментима ту улогу и преузимала. Својим већим делом обухвата, такође, и својеврсни belle époque домаћег журнализма, када се новинар јављао не само као сведок догађаја и преносилац вести, већ и као тумач, коментатор, истраживач, просветитељ, побудник савести појединца и друштва, читаочев адвокат, слободоумни мислилац, уметник доживљаја и културни посленик, а свакако стваралац у пуном смислу речи.  
                 * * *
Већ на самом почетку наслов књиге ми се лако наметнуо, не само садржајним опсегом, већ најпре значењем и својом јасном феноменолошком основицом, коју ћу у наредним пасусима покушати да објасним. 
 „Људима ’Политике’” је, заправо, својих првих двадесетак сарадника назвао оснивач листа Владислав Ф. Рибникар, одговарајући 1904. на једну прозивку провладине „Самоуправе” да уредништво скрива свој редакцијски „штаб” у анонимности. Још тада, синтагма је значила више од простог списка чланова редакције, пре свега зато што је већина окупљених новинара, научника и уметника, који су једнако могли бити названи само пријатељима или, једноставно, сарадницима листа, за „Политику” била везана тек повременим спољним ангажманом. Није познато да је међу њима било незадовољних таквим сврставањем, премда су чувење и углед појединаца попут Стевана Сремца, Бранислава Петронијевића, у то време били већи од саме „Политике”, а неки међу њима били сарадници и других листова, па чак опредељени и за радикале, којима је припадала „Самоуправа”. Храбро их све посвојивши за лист који је био тек у повоју, одговарајући на питање из уводника „Ко смо ми?”, открио је његову личну карту, а идентитет исказао наводећи редом „како нам је које на  памет пало” све оне „који раде на политичком, и који раде на књижевном делу ’Политике’.”
 Није једноставно објаснити одакле је синтагма „људи ’Политике’” тада понајвише повукла своју уверљивост, збирајући под исти појмовни кров сву шароликост карактера, професија, звања и политичких гледишта.  Највероватније из чињенице да се већ из 80 бројева објављених до тог, 2. априла 1904. године, могло јасно разабрати да се лист разликује од бројних такмаца на ондашњем тржишту штампе, те да је сараднике окупио наизглед једноставан заједнички циљ – стварати независан и слободан дневник, који преноси тачне и проверене вести.  У окружењу страначки профилисане и острашћене штампе то је можда већ по себи било довољно да „људе ’Политике’” идентификује у различитости. Најважнија је без сумње била самосвојност грађена не само разликом у односу на друге, па и интелектуалном сродношћу сарадника, већ надасве жељом да се следи јасно зацртана културна парадигма, по свему супротстављена уобичајеном маниру булеварске, сензационалистичке штампе. 
 У познатом уводнику првог броја, ослоњеном на Бизмарково поимање задатака „независне пресе”, а тако и у потоњим Рибникаревим написима  о уређивачким намерама и програмском одређењу листа, тај журналистички модел је образложен. На видик је, заправо, постављен идеал озбиљности, непристрасности, ма колико изгледао недостижан, жеља да се што више приближи објективности, по цену да „Политика” буде примљена као безбојна у својој неутралности, чак безидејна, што се испрва и догодило. У најширем методолошком смислу, високи задатак као да је био преузет из наукȃ, јер писање је требало управљати ка стању ствари и околностима какве одиста јесу, ка њиховом примереном сагледавању, које у највећој мери заобилази грешке и побуде субјективног оцењивања и вредновања. Но, збиља се, као и увек, опирала савршенству идеала и одговорила својим показатељима: од одштампаних 5.000 примерака првог броја, по сазнањима Ж. Митровића, продато је једва 2.000, док је прве године излажења „Политика” дуговала 50.000 динара.
 Ово најпре зато што је идеја о пуној објективности пала у средину разједињену династичким сукобима, политичким трвењима, недостојним испадима ситних личних зађевица, јеткошћу и међусобном мржњом саговорника, где се гложило „због свачега и низбогчега”. Нигде се као код нас, приметио је Рибникар, тако лако не заборавља да „неко може имати и противно уверење па да је то и поштено и искрено.” У малограђанској општој омрази, у крајње политизованим жучљивим споровима, субјекту другачијег мишљења подмећу се задње мисли и подмукле намере, а независној штампи одриче свака вредност управо зато што иза ње не стоји каква политичка група. 
 Унети у такву средину тон либералног духа и неострашћеност погледа био је задатак слободног листа какав је „Политика” смерала да буде, а то је подразумевало позицију непристрасности и натпартијности у „претресању свих јавних питања”. Критиковати владу потпомажући опозицију, и штитити владу од неоснованих напада опозиције, значило је заузимање као какве архимедовске ослоне тачке изнад и изван запенушане стварности. Непопуларно, неисплативо по издавача, једва изводљиво у данашње, некмоли у ондашње време. Али, једном је требало барем започети ток отрежњења и оздрављења, безмало друштвено-културну мисију грађанске куражи, и из дана у дан је доследно спроводити у дело.  
 Отуда сваком ко „није у партијској борби огрезао” ваља допустити да слободно искаже своје мишљење, не бранити му право на реч, нити унапред порицати оправданост нечијег дубоког уверења. У просветитељском одмаку ваља га најпре ставити на проверу захтева ума, учинити предметом хладнокрвне анализе, јер само је истина средишња вредност ма ког суда, без обзира ко или колико људи га исказује:  „Зар је истина мање истина, кад је каже један човек, но кад је кажу више њих?” (Пол., 12. 1. 1904). 
 Важна готово једнако као ова начела била је савесност њихове примене у свакодневној издавачкој пракси, јасно изражена у тежњи одговорних уредника Владислава и потом Даворина Ф. Рибникара, у краћим периодима током балканских и Првог светског рата и Миомира Миленовића, да се до истине долази само кроз сучељавање мишљења, у мирном расположењу толеранције сучељених уверења, кроз дебату којој би „Политика” била либерална, многољудна и многогласна, друштвено утицајна трибина.  
                        * * *
 Дакако да је то скупа и даље био само примамљиви идеал, који се, као такав ипак не сусреће чист у реалности, али је замисао из овог уводника носила, хтела се исказати и у стварности потврдити. У садејству визионарских енергија, у таквом програмском оквиру и с таквим циљевима, стварана је онда и представа идеалног сарадника. И та слика, наиме, била је такође једва достижна, али постављена да као водиља управља појединачно и заједничко деловање. 
 За разлику од „пластичног” човека сензационалистичке штампе, који се, у то време стварајући „Београдске новине”, „Мали журнал” или „Вечерње новости”, повијао према интересу, околностима, власти и властодршцима, сарадник „Политике” био би слободан и „самоузрокован” и уздао би се у властити разум. Био би као какав проноситељ аутономности и слободоумља, непристрасности, ревности и хладнокрвности кога мимоилазе многа једноставна и брза сврставања. Барем је такав посредно осликаван у Рибникаревим уводницима, а њих је носила замашна тежња, друштвени циљ пространији и дуговечнији од страначких амбиција (Пол., 3. 4. 1904). Ако су морала бити „без срџбе и без јеткости”, његова иступања надјачавала би његове страсти, партијску ангажованост, можда чак и друштвени статус и звање. Писао би, заправо, колико је то год могуће, на одстојању од чаршијске буке, из безинтересне позиције посматрача, који, обавивши као какву редукцију феноменолога, има задатак да претреса „сва јавна питања без гнева и без пристрасности”, да куди „кад има шта да се куди”, али да исто тако без зазора хвали све што је за похвалу… (Пол., 12. 1; 3. 4. 1904). 
 Уза све поменуто, што је био услов који је уредник „Политике” засигурно пренео из свога бављења литературом и преводилаштвом, своје објективне, недвосмислене и доречене написе, морао је писати јасним и чистим језиком, прецизним и чврстим изразом. Насупрот новинарској пракси узбурканој интересом и искључивостима свакојаке врсте, ниским ударцима, клеветама, пакосним досеткама и намерно исхитреним закључцима, имао је задатак да подстиче одмереност, пристојност грађанског опхођења, разложност и ненаметљивост, средства културног агона. У листу стога нису имали места кафански или увредљиви изрази нити су расправљани лични и породични односи, али су зато његове странице обилато препуштане сатири и козерији главних „смејача и засмејача” старог Београда – Бранислава Нушића, Стевана Сремца, Јефте Угричића и Бранислава Цветковића, што је био важан чинилац успеха код читалачке публике. 
                         * * *
 На крају првог периода излажења „Политике” 1915. године, када је штампање обустављено усред рата, а у првим годинама по обнављању листа 1919. године, његова концептуална матрица, а с њом и модел „човека ’Политике’” били су већ у потпуности одређени. Тачност предвиђања Јована Цвијића још с краја 1904. године, да ће „Политика” увести прави тон у нашу журналистику, на двадесетогодишњицу листа потврдио је Јован Дучић, увидом о новом добу овдашњег препорођеног новинарства. 
 Осетило се, приметио је, да уљудност коју је неговала „Политика”, „што значи више него учтивост и него отменост”, већ регулише живот друштва, а да је тадашњи српски новинар постао културни чинилац какав никад није био. Данас већ имамо новинара, објаснио је, који верују да се не може писати „за једно отмено друштво без једног отменог језика, ни да се може саопштавати мисао од човека до човека без једне врло неговане и брижљиво грађене фразе, и да писменост припада писменим; и да новинарство – постајући једина лектира за један велики део народа – има пре свега културну и онда сваку другу мисију. То јест да новинарство има задаћу да најпре учи читаоца да културно мисли а тек онда да политички разабира. Листу „Политици” припада један велики део заслуге у стварању будућег нашег таквог културног новинарства” (Пол., 6 – 8. 1. 1924). 
 У наредним годинама које ће донети прве међунационалне потресе унутар нове државне заједнице, диктатуру, настанак и развој фашизма у Европи, Шпански грађански и Други светски рат, кроз свакодневна искушења узавреле јавности и притисак државне цензуре, утанчаван је надаље журналистички образац „Политике”, али и парадигма њеног сарадника. Не само апстрактна, већ одвише људска, понајпре је била саздана од карактерних особина, професионалног етоса и ерудиције самих власника листа, уредника и најбрижљивије одабраних чланова редакцијског кора. Њихов интелектуални профил одређивали су пре свега широка образованост и писменост, друштвени активизам и истинско родољубље у служби националне идеје, вазда подупирано сећањем на подвижништво и жртву браће Рибникар у Првом светском рату, али подједнако и поштовање и одлично познавање тековина и вредности западноевропске културе. 
 Уз патриотизам југословенског карактера и изразиту осетљивост на аберације капитализма, као и проблеме „малог човека”, новинарску праксу махом је одређивао грађанско-либерални просветитељски, аргументовано критички, али и сатирични дискурс, усмерен ка васпитању укуса.  Кроз упознавање читалаца с националном историјом, традицијом и културом тежило се изградњи саморазумевања нације, док је проширивањем знања о другим културама посредством изузетне мреже иностраних дописника широм света, па чак и свакодневним лекцијама страних језика, промовисана интеркултуралност.
 У новинарском исказу „истанчани осећај за излишност”, логичност, непосредност, приступачност и разговетност, којима је тежио уреднички тим на челу са др Слободаном Ф. Рибникаром, др Миланом Гавриловићем, Миомиром Миленовићем, Јованом Тановићем, касније и Владиславом С. Рибникаром, Радојем Јосимовићем, Добривојем Кузмићем, Живојином Батом Вукадиновићем, Душаном Тимотијевићем и другима, а затим искуство „великих познавалаца реченице” попут Предрага Милојевића, Григорија Божовића, Василија Срзентића, Александра Видаковића, Гојка Бановића, Момчила Јојића и других, довели су до уобличења „београдског стила” у домаћем журнализму. Као изведеница специфичног израза напоредне језичке упрошћености и богатства, био је присутан у стварању др Слободана Јовановића, др Станоја Станојевића и др Богдана Поповића, својеврсних васпитача српске историографије, енциклопедистике и критике, иначе редовних сарадника листа. 
 Финансијска независност „Политике” заснована на одличној прођи на тржишту штампе, инвестирана је у новинарску позицију слободоумног и непристрасног посматрача, у одбијање апологетике, памфлетских написа, котерије интересне и политичке врсте.  У изразито потрошачком времену, наиме, лист је упоредо освајао привилегију да усавршеним облицима казивања помера границе уобичајеног журналистичког изражавања, а тиме успостави критеријум отпоран на диктате укуса најшире публике и тржишта. 
 Штавише, с порастом читалачке публике, која је већ респектабилно дуговечан лист прихватала као дневну неопходност, популација или, боље речено, скуп „Политикиних” људи, бивао је све већи. Крајем међуратног периода, програмска доследност, па и висока селекција његових упосленика и сарадника, давала је и основ педагошкој прагматици листа. У доба када је уреднички стандард био заиста узоран, уобличена је својеврсна незванична журналистичка школа „Политике”, и деловала по својим, углавном неписаним, али добро познатим путоказним правилима. 
 У потоњим временима, међутим, а најпре у новом друштву када је предузеће постало орган Народног фронта, као и после његове национализације 1947. године, поштовање темељних принципа из оснивачког времена „Политике” више није било могуће. Начела о утакмици у мишљењима била су само дистантан реторички оквир, а одступање од узвишене норме, од идеологема уређивачке независности – пракса. До нашег доба „Политика” се повремено знала вратити путу објективности и доследног натпартијног држања, подсетити да је јавно добро, „мотор јавног дискурса”, па и везиво грађанског доминиона у држави која је институције с муком изграђивала и изграђује. У самодржачким временима, међутим, њено понирање је зато било приметније и кобније, последице по демократију опасније, а њена јавна прокаженост тим већа. 
                   * * *

Ова се књига, међутим, не бави  феноменом „Политике” уопште, већ најпре конкретним деловањем људи који су у два различита раздобља „Политике” пре Првог светског рата и оног између два рата, а укупно узев током тридесетак година излажења листа, допринели рађању тог феномена. Њена форма биографског лексикона изабрана је као прегледан начин систематизације знања о своме предмету, који везама и укрштањем одредница кроз три потцелине књиге, пружа и могућност нелинеарног, асоцијативног и скоковитог читања. 
 У првом и најзнатнијем одељку сабране су биографије најважнијих спољашњих и унутрашњих сарадника листа – самих оснивача, власника, уредника, чланова редакције, новинара, илустратора, карикатуриста, ликовних уметника, фотографа, коректора, критичара, коментатора и аналитичара, дописника из земље и света, као и јединице о истакнутим, повременим и сталним, спољашњим сарадницима. Учинило се да појам „ствараоци”, у разливеној општости свога значења, најбоље указује на ресурсе интелектуалних снага који су стварали лист вољом, идејама, речима и сликама, производили његову информативну, графичку и концептуалну садржину и значења. Како су странице „Политике” својеврсни инвентаријум, летопис сарадничког доприноса, а у многим случајевима и важан део библиографије стваралаца, све одреднице у овом делу књиге писане су пре свега у светлу њиховог оглашавања у листу, с нагласком на прилоге које су ту објављивали.  
 Управо због тога, али већ и самим обилнијим коришћењем цитата, неопходно је било одступити од крутог формата лексикографских јединица, па и сасвим формалног начина саопштавања. Намера је била да се опуштенијим, понегде и есејистичким приступом, читаоцу учини што приснијим новинарски проседе и раскош журналистичке културе поменутог периода, али и да се списатељство сарадника прикаже што живље довођењем у непосреднији однос са догађајима које су описивали или о којима су извештавали. Присуство биографских података отуда је мање, а одреднице обогаћене примерима за оно време специфичног новинарског казивања, с нагласком на особеност рукописа стваралаца. Најпосле и амблематским примерима својеврсне журналистичке прагматике „београдског стила”, која није подлегала императивима тржишне логике „брзог” и по сваку цену упрошћеног изражавања, већ је којекад неговала распричане, слојевите написе, неретко и оне са сутока књижевности, филозофије, науке и новинарства. 
 Сав тај списатељски напор остао би мастило у бележницама, а његови ствараоци тек „свирци без ћеманета”, како се једном приликом изразио дугогодишњи „Политикин” сарадник Вељко Петровић, да није било оних који су мисао водили оспољењу, а текст и слику репродуковали на новинском папиру. 
 Други одељак књиге под насловом „Делатници” окупља, колико је то било могуће с обзиром на оскудне изворе и грађу, кратке биографије (а већином су то, нажалост, тек прибране цртице или само имена) запослених у посебним одељењима предузећа – од администрације преко стенографије, слагачнице и преламачнице до ротације и експедиције.  Ту се збирају доступне приче о администраторима, рачуновођама и књиговођама, дактилографима, стенографима, бројним графичким радницима, стереотиперима, метерима, преламачима, машинцима и електричарима, али и носачима, чуварима, возачима, колпортерима, трафикантима и другима, који су дневни лист свакодневно опредмећивали у доменима економије и сваколике организације, припремали откуцавањем на машинама за куцање и слагање, преламањем слога у ступце, утискивањем у калупе и уливањем олова, умножавали у ротацији, паковали и растурали, и из дана у дан предавали у руке читаоцима. 
 Како је лексиконско представљање радних биографија одабраних личности једнострана врста наратива, надасве због нагласка временске координате, књизи сам додао и трећи одељак под насловом „Седишта”. Замисао је била да се ствараоци и делатници листа сагледају у хронотопу, дакле не само у темпоралности њиховог кретања у професији, већ и кроз описе конкретних места, простора и амбијената у којима су стварали и радили; кроз спољашњост и унутрашњост „Политикиних” кућа, соба дирекције, администрације, слагачница, коректуре, експедиције, штампарије, где су свакодневно производили лист. Највише простора стога је дато Дому „Политике” као јединственом архитектонском простору породичног и пословног суживота, на данашњем Тргу „Политике” број 3. 
 Крај тог одељка посветио сам и једном неоствареном пројекту Владислава С. Рибникара за нову зграду „Политике” на Обилићевом венцу, с којим се, по мом мишљењу, довршава и на симболичан начин крунише друштвена и културна улога прве и друге генерације Рибникара у „Политици”. 


       У Београду, на сто петнаесту годишњицу „Политике”,  јануара 2019. године


 Слободан Гиша Богуновић