Милан др Гавриловић, правник, политичар, новинар и уредник (Београд, 23. 11. 1882 – Бетесда, САД, 1. 1. 1976).
У Паризу је докторирао правне науке, а његова дисертација L’État et le droit награђена је француском државном наградом 1911. године. Дипломата од каријере, био је секретар српских посланстава Краљевине Србије у Лондону (1916–17) и у Атини (1917–19), а у периоду 1919–1923. саветник југословенских посланстава у Софији, Берну и Риму, једно време и лични секретар Николе Пашића, у чијем је блиском окружењу заузимао истакнуто место. Активан и као страначки првак, био је у врху Савеза земљорадника (од 1920), као секретар, потпредседник и прво име те странке после смрти Ј. Јовановића Пижона✳︎ (Пол., 24. 6. 1939).
Своју сарадњу с „Политиком” отпочео је ратном репортажом с војишта Првог балканског рата, пишући тих неколико дневничких стубаца у чети капетана Божина Симића, у паузи боја с Турцима на Вељој глави, „на четничкој торби, лежећи у заветрини стења и планинских грмова” (17. 10. 1912). Борећи се у Македонији против бугарских комита, био је рањен у ногу.
По окончању ратова, и поред примамљиве каријере, па чак и понуде краља Александра I Карађорђевића да 1924. преузме вођење владе, прихватио је да у листу буде десна рука тадашњег директора С. Ф. Рибникара✳︎, у часу када је и њега и његову дотадашњу узданицу М. Миленовића✳︎, напустило здравље. Премда званично није имао одређен положај у редакцији нити звање, уживајући пуно поверење директора, био је овлашћен да обликује политички профил дневника.
После Рибникареве смрти те године и доласка В. С. Рибникара✳︎ на чело листа, преузео је предузеће као својеврсни директор „у сенци”, одлучујући не само о редакцијском и уредничком построју, већ „о свему што је имало новинарски смисао” (М. Симић). Своје прилоге, које је понеки пут диктирао непосредно у перо млађим сарадницима да их потом журно однесу на прелом, није потписивао, нити му је име било штампано у заглављу листа, што није одмагало његовом угледу у јавности, дапаче: „Чланци које је Гавриловић писао излазили су у ‘Политици’ анонимно – или под другим потписом (једном под мојим)”, сведочио је П. Милојевић✳︎:
„Та анонимност такође је једна од загонетки његовог карактера: није га скривала, већ још више истицала. Имао је брилијантан стил, кратку, сочну реченицу и оштро, прецизно изражено мишљење. Што год је Гавриловић писао, без обзира што никад није носило његово име, увек се знало да је од њега написано. Јер нико други није умео да пише тако као Гавриловић. Сваки његов чланак имао је и снажан одјек, било повољан или неповољан – често оба. ‘Писао је Гавриловић’ говорило се са одобравањем или са негодовањем.”
(Пол., 23. 1. 1979)
Његови написи представљали су тежишна оријентациона поља уређивачке политике листа, а не једном и непосредно утицали су на друштвено-политичку збиљу. Чланци о корупционашким аферама Пашићевог сина Радомира, а посебно извештавање са судског претреса против њега, те објављивање писма инспектора Министарства трговине Д. Стојадиновића о Радиним везама с чехословачким капиталом (13. 5. 1926; 18. 4. 1926), допринели су паду владе у време када се није могло слутити да се Пашић више неће враћати на власт. Политичаревом смрћу, закључио је међутим у уводнику-некрологу, пао је стари снажни храст и најзначајнији део наше историје, коју је исписао победама својих противника споља и изнутра:
„Видовит, у правом народном смислу речи, он је имао необичан дар да осети догађаје који наступају, да и у дну хоризонта опази најмањи градобитни облачак, да га на време растури, ако за то има довољно снаге, да га избегне, ако је нема, да га мушки дочека, ако га избећи не може. И тако је постепено овај снажни храст пуштао у душу и срце народно све дубље и дубље свој чврсти корен и своје јаке жиле. И зато је он снажно одолео оним силним олујама које су прохујале овом земљом и преко овог народа. И зато је овај народ у мучним тренуцима спољних удара с поверењем гледао у крајњи исход своје увек неједнаке борбе, – јер је имао поверење у Николу Пашића и јер ту дубоку веру у Николу Пашића ништа није могло ишчупати из његовог срца и душе. И Албанска Голгота која би срушила сваког другог није срушила Николу Пашића, није убила веру у њ. Оружани народ је осећао да је и то један од оних узмака Николе Пашића, истина мучних, крајње мучних, али оних иза којих долази његова победа…”
(Пол. 11. 12. 1926)
По убеђењима опозиционар непатвореног националног осећања, водио је лист линијом државотворних тежњи, мимо партикуларних партијских и ефемерних политичких интереса појединаца и група. С чврстим ослонцем у војним круговима, а преко њих и с двором, свестрано обавештен, аналитичан и довитљив, налазио је пут слободној новинској речи. После увођења Шестојануарске диктатуре, кад је већ увелико био спровођен наметнути споразум „Политике”, „Правде” и „Времена”да Централни пресбиро прегледа све рукописе пре штампања, а довијање цензури у „Политици” постало немогуће, под режимском паском, иако éminence grise редакције, или управо стога, био је принуђен да напусти лист почетком 1930. године. Зналци „Политиких” тајни откривали су потом да је повод био један негативан коментар о једногодишњици распуштања Народне скупштине и владе, за шта је лично пред Александром I порекао одговорност, правдајући се да тих дана због болести није био присутан у редакцији. На пријему поводом рођендана краљице Марије, краљ му је показао инкриминисани чланак у рукопису, писан његовом руком.
По напуштању „Политике”, надзиран од полиције, пола године је провео у Врњцима, да би се онда вратио у Београд да продужи политичку борбу. Када је после успостављања дипломатских односа са СССР-ом, 25. 6. 1940. отворено посланство Краљевине Југославије у „земљи совјета”, премда је по опредељењу био српски националист и отворени антикомунист, наставио је каријеру високог дипломате као први посланик Краљевине Југославије, што је била круна његове дипломатске службе (1940–41). „У Москви је, изгледа, правио добар утисак чак и на Стаљина” (П. Милојевић), чија га је идеја о словенској узајамности подстакла на обнављање иницијативе за стварање Балканског савеза, у чијем би средишту биле Југославија и Бугарска, као спасоносна брана од утицаја било које стране силе на Балкану, па и Русије.
Чим је влада Цветковић-Мачек потписала акт о приступању Тројном пакту у Бечу 1941, поднео је оставку, али је и повукао после догађаја 27. марта. У звању министра без портфеља и у име прве владе Душана Симовића (1882–1962), с вештинама својеврсног флексијанса упућеног у тајне преговарања, испословао је Уговор о пријатељству и ненападању између СССР-а и Краљевине Југославије, који је већ следећег дана био обезвређен немачком агресијом на Југославију, 6. 4. 1941. Када је 17. 4. 1941. југословенска војска капитулирала, отказано му је гостопримство у СССР-у, што је био пријатељски гест Москве према Берлину, заснован на поштовању совјетско-немачког уговора. У своје, више но у име Симовићеве владе, Радио-Лондону је том приликом ратоборно изјавио: „Нама је свеједно ко ће улазити на територије с којих се повлачимо, али нам неће бити свеједно, нама ни онима које тамо затекнемо, кад се будемо вратили. Није време за застрашивање, а ово није застрашивање, већ једна чиста рачуница…”
После непуних једанаест месеци боравка у Совјетском Савезу, отпутовао је за Турску као приватно лице и затим прешао у Лондон, где је био министар правде у првој, и министар пољопривреде, министар снабдевања и исхране у другој избегличкој влади С. Јовановића✳︎. По мишљењу Р. Е. Идна (1897–1977), министра спољних послова у Черчиловој влади, изнесеном у једном поверљивом извештају, од свих министара емигрантске владе једино су он и Јовановић били политичари вредни помена (23. 1. 1979).
Противио се споразуму Тито–Шубашић, а затим остао доследан својој критици политике друге Југославије. Био је један од политичких вођа српских исељеника у Великој Британији и САД, где је провео остатак живота, крајње неповерљив према свету који је долазио из земље. У одсуству је био осуђен на 16 година затвора, губитак држављанства и конфискацију имовине, док га је поратни Суд части УНС-а оценио као „најдеструктивнијег новинара који је користио велики публицитет листа ‘Политика’ да се представи као еминентни политичар, нарочитo око решавања хрватског питања”. Некролог који му је написао П. Милојевић у „Политици” није објављен, па чак ни читуља, по одлуци тадашњег Радничког савета предузећа, те је на тај начин, заправо, двапут избачен из „Политике”, „једном као директор а други пут као читуља” (Б. Драшковић).
На француском је објавио своју дисертацију L’État et le droit (преведена на српски језик 2007), књиге „Срби и Југославија” (1960), „Никола Пашић” (1963), „Лондонски дневник” (постхумно 2013) и друге.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović