Милутин Димитријевић (Мића), новинар, публицист, драмски писац (Београд, 17/30. 1. 1898 – Београд, 18. 12. 1967).
Део школовања провео је у Паризу, а по повратку у Београд радио је у листовима „Демократија” и „Пијемонт”. У редакцији „Политике” од 1919. водио је друштвену хронику, а 1939. обележио је две деценије писања судских и других репортажа. Са одличним везама у полицији и „квартовима” покривао је криминалну рубрику и са Д. Димитријевићем✳︎ годинама био оперативни стожер овог дела редакције.
Када је из неког разлога напустио лист, „Време” је претицало „Политику” у објављивању таквих вести, те је од 1934, залагањем Ј. Тановића✳︎, поново постао њен стални сарадник, чиме су јој поједини полицијски извори опет постали доступни. Упућен у тајне београдског подземља, крупних подвалаџија из центра града, колико и ситних трокапића, кријумчара, фалш-шпилера и врачара из трошних изби са периферије, у писању репортажа с маргина друштва у то време није имао премца (Пол., 13. 1; 13. 2. 1938; 13 – 14. 6. 1938; 8 – 11. 4. 1939; 6 – 9. 1. 1940, итд). Упоредо, стизао је да објављује козерије и скечеве, као и аналитичке коментаре прожете сатиром у „Политикиној” рубрици „Београдска недеља”, коју је 1937. наследио од Б. С. Димитријевића (Брандима)✳︎ и водио све до Априлског рата. Нушићевски питко коментарисао је збивања протекле недеље, дижући хумореску у раван слојевите критичке слике средине и времена. Када је, примерице, „Политика” 1937. увела рубрику „Да ли знате страни језик?” и дан за даном, с просветитељским циљем, објављивала како часове француског, тако енглеског и затим немачког, закључио би:
„Да ли знате енглески? То питање које вам је јуче поставила ’Политика’, чим сте је из јутра отворили, зацело је наишло на једнодушни одговор: Не знамо! Сасвим природно, уосталом, што не знамо. Код нас, где многи немају при руци често ни свој матерњи језик, откуд би знали још и енглески. Е, али сад је већ нешто друго. Сад се, ето, свакоме даје прилика да из новина може да научи и енглески, и немачки и француски језик. Доста су оптуживали новине како поучавају народ како се праве лажне паре, како се, рецимо, човек може да отресе своје рођене жене, или, како се мењају политичка уверења, како се праве странке, лажни биланси и још друго којешта!”
(Пол., 11. 4. 1937)
Ступце листа испуњавао је и путописним репортажама негованог стила, ослањајући се на одличну перцепцију и лепоречивост, законе добре композиције, емотивна сенчења људи и догађаја. Описивао је молитвене дервишке ноћи у Сарајеву (22. 4. 1936), али и оне баханалске и карневалске у тадашњој „банатској Ници” – Белој Цркви:
„Нисам видео луђе ноћи од те, као што нисам видео ни дуже. Маске су преплавиле улице и локале (…) на десетак-петнаестак места, може се мирне душе рећи, није се знало ни ко пије ни ко плаћа. Права слика овога невиђеног карневалског весеља, у месту где вино кошта скоро мање него београдска вода, може се замислити, ако се узме једно хиљаду и по људи, па богами и жена, у исто време пијаних и распоређених по групама од 50 до стотину, по свима забавама. Тако невероватном броју треба додати и пијану послугу, пијану музику и пијане разне продавце.
Један продавац конфета ноћас негде на тротоару влажном од кише седи пијан до бесвести и сам себе полива конфетама.”
(Пол., 26. 2. 1936)
Новинарску свестраност показивао је и као дежурни хроничар, покривајући важне догађаје попут букурештанског земљотреса 10. 11. 1940, који се осетио и у Београду:
„У немогућности да добијемо телефонску везу са Сеизмолошким заводом појурили смо на Таш-Мајдан. С његовог широког платоа, кроз кишну ноћ, док смо грабили мрачној и боровима скривеној згради Завода, над ташмајданском провалијом, лепо су се видели осветљени прозори стотинама београдских палата, нарочито оних на вишим спратовима. Из дворишта, негде кроз хладну и влажну ноћ урликали су пси… Занимљиво је да су и овога пута многе животиње, а нарочито пси претсказали земљотрес раније. Срећом, Београд и нашу земљу је мимоишла катастрофа.”
(Пол., 11. 11. 1940)
Уочи Другог светског рата био је ангажован у „Политикином Забавнику”. Попут многих других сарадника „Политике”, у другој половини тридесетих година такође је плодно сарађивао са „Ошишаним јежом” пишући сценарио за стрип „Моца и Крцун”. Брзог пера и уобличеног израза, вазда упослен и редакцији вишеструко користан, у време априлског слома био је у Сарајеву с кором „Политике” и директором В. С. Рибникаром✳︎, где је требало да се штампа ратно издање листа.
По повратку у Београд потписао је „Апел српском народу” и затим се вишеструко професионално ангажовао као уредник и хуморист, у том периоду досежући врхунац своје каријере. Као главни уредник (од јануара 1942. до фебруара 1943), водио је недељни илустровани лист „Коло”, чије је изразито идеолошко-пропагандистичко усмерење надомештано новинарским професионализмом и савременим уређивачким концептом, обиљем популарно-забавног садржаја, квалитетом прелома и фотографије. Нов приступ илустрацији био је видљив већ у првом броју тог листа, посебно у његовом интервјуу са М. Аћимовићем, по повратку тог министра унутрашњих послова из његове „узбудљиве посете српским заробљеничким логорима” у Нирнбергу и Лукенвалду у Немачкој („Коло”, 3. 1; 10. 1; 16. 1; 24. 1. 1942). Такође је био сарадник „Обнове”, где је уређивао београдску хронику, као и хумористичког гласила „Бодљикаво прасе” – окупацијског пандана „Ошишаном јежу”.
С посебним успехом код публике, упоредо се бавио писањем веселих комада за „шарене програме” хумористичког позоришта „Централа за хумор”, а када је то позориште преузело Српско новинарско удружење – тадашњи центар пронемачке политике у области пропаганде – постао је члан управе. Његова проширена верзија једночинке И. Станојевића✳︎ „Дорћолска посла” била је на удару цензуре Позоришног одсека Одељења државне пропаганде тадашњих власти, јер је процењено да сцене играња чочека и један дијалог негују „уметност и национално васпитање српског народа”. Осим тог комада, током окупацијских дана су му извођене ратна комедија „Минут после десет”, представа „Калорита”, ревијална комедија „Вита-мина” (која се подсмевала махинацијама београдских пиљара и кванташа у њиховом успону од тезге до индустријског богатства) и друге.
По ослобођењу, његова сарадња у колаборационистичким гласилима оцењена је најтежим квалификацијама Суда части новинарског удружења, које га је прогласило „агентом и сарадником Специјалне полиције и Драгог Јовановића”, док га је судска власт друге Југославије, узевши то у обзир, осудила на осам година затвора.
Аутор је књиге-зборника „Наши Јевреји" (са Војиславом Стојановићем, 1940) у којој је сабрао различита мишљења јавних делатника о јеврејском питању, укључујући и написе новинара и сарадника „Политике” – Гр. Божовића✳︎, В. Драговића✳︎, Д. Ц. Ђорђевића✳︎ и С. Пандуровића✳︎.
Становао је у Царице Милице 9.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović