Милутин М. Ускоковић(Мита, Мића), књижевник, правник (Ужице, 16. 6. 1884 – Куршумлија, 28. 10. 1915).
Од 1906. радио је у Царинској управи у Београду, а од 1907. у Скопљу, као дипломатски службеник у конзулату Краљевине Србије. Потом је био секретар у Одељењу за трговину, радиност и саобраћај Министарства народне привреде, а од 1914. службовао је у трговинском инспекторату Министарства народне привреде у Скопљу. Правне науке студирао је у Београду и Женеви, где је 1910. одбранио тезу свога доктората.
Примљен у „Политику” за сталног члана редакције још као великошколац и двадесетогодишњак, у то време био је њен најмлађи члан. Водио је и писао рубрику „Из наших крајева”, у којој су се редакцијски обрађивале, често вештом монтажом, вести и текуће информације, такође полемички листала домаћа штампа, претресала многа дневна питања из земље, уз новинарски коментар, озбиљан и аналитичан, гдегод анегдотски и шаљив.
Такође, у фељтонском одељку дневника објављивао је спољнополитичке коментаре, књижевне и позоришне рецензије и критике, некрологе и друго, а врло брзо по доласку, уредништво му је уступило простор да се искаже и као књижевник. Његова простодушна бајка несрећног свршетка – „Прича о једној ружи” објављена је у 62. броју – 13. 3. 1904, да би потом уследиле и друге кратке приче као: „Хлеба, чико!” (13. 5. 1904), „И тако време пролази…” (26. 6. 1904), „Ај, и тако нама…” (7. 12. 1904), „На мразу” (9. 10. 1905), „У дијалогу” (5. 12. 1905), „Ноћу” (2. 3. 1906), „Божић на Калемегдану” (25. 12. 1906), „У првом цвету” (22. 4. 1907), „Под арњевима” (24 – 26. 12. 1907), „Три фотографије” (24 – 26. 12. 1908) итд.
У овим кратким прозним творевинама на искрају књижевног реализма развијао је модернистичке теме трагања за идентитетом, сударања духовног и материјалног, патријархалног и нагонског, руралног и урбаног света, а надасве мотиве дошљачке искорењености, промашености и духовне тескобе интелектуалца у туђини, те утирао пут својој зрелијој, романескно развијеној прози. Најуспелије одломке исписао је бележећи судбинске тренутке младалачких превирања, љубавних заноса и дрхтаја, дижући их на метафоричну раван колизије грађанских стега и усковитлане природе страсти:
„Вељко је седео на једној стени поред своје сапутнице, занесен сувим морем, које се испод њега ширило. Чинило му се да се нешто испод њега откида, да му се цепа грађанско одело и показују се слободне груди, чупаве као у сељака што проводе цео свој живот по тој дивљини. У њему се будило нешто животињско, умртвљено досад варошком прашином и ситним обзирима. Постајао је слободан као чобанчад, ватрен као дивљач што ту станује, несвестан као храшће, као земља, као сунце, што вековима живе, а не знају и неће да знају за правила и за обичаје.
Нека паучина увијала се око њега и вукла га на широке груди Косарине, која је непомично и послушно седела близу њега. Оштар планински ваздух није хтео примати његов говор о замењивању ралице модерним плугом и о земљорадничким задругама, већ га је боцкао и терао да говори о снажној боји планинскога цвећа, о тајанственим дубодолинама, разблудној мекоти влажне маховине и о страсном сељачком љубакању по шипразима и сувом, давно опалом лишћу. Говорећи тако, он се опет осети срећан као у доба, које је прошло, кад је чекао по читаве сате да се капија отшкрине, за један пољубац, за један загрљај.”
(Пол., 24 – 26. 12. 1907)
Објављивао је у „Политици” како песме („Пред циљем”, 25. 12. 1905), тако и драмске текстове („Кад смо били млади”, 13. 4. 1908), а с тактом господствене одмерености, недогматично и непретенциозно износећи своје оцене и вредновања, и књижевну критику. У осврту на збирку новела С. Матавуља✳︎ „Живот”, признатом писцу је замерио овлашност књижевне обраде београдског живота, бледуњавост карактерних црта његових јунака, које би могле бити црте људи из ма кога нашег већег града – али би додао: „Ми молимо г. Матавуља да ово не прими као лекцију, но само као једну скромну примедбу” (Пол., 1. 6. 1904).
Свакодневни рад у журнализму омогућио му је да се добро упути у његове ефемериде, те је за контекстуални оквир свога романа „Дошљаци” (1910) изабрао свакидашњицу и атмосферу једног новинског уредништва с почетка 20. века, по прилици саме „Политике”, што му је, између осталог, дало прилику да подастре мисли о „неблагодарности тога позива”, вазда суоченог с „незајажљивим кљуном штампарске машине”:
„Данас се деси нешто, уложиш све своје снаге, пишеш… пишеш, новине се купују, мислиш да си урадио Бог зна какву ствар. Сутра дан, све је заборављено, све отишло у заборав као лањски снег, заборав тако брз, тако густ и свиреп!”
(„Дошљаци”, 1910)
Није, и поред свега, оправдао велику подршку уредништва и знатан простор у листу који му је био повераван. Због бољег хонорара, 1912. постао је сарадник аустријског листа у Сарајеву Südslawische Revue, блиског бечкој влади, што су браћа Рибникар – Владислав✳︎ и Даворин✳︎, жигосали као прљав посао раван националној издаји. Студенти „Побратимства” и „Народног уједињења” чак су резолуцијом затражили од званичне Србије да му се (као и професору Универзитета Ј. Дедијеру✳︎) та сарадња онемогући и ускрати дотадашњи друштвени положај. Управа Друштва српских књижевника, пак, саопштила је да ће му опростити само уколико се јавно покаје и врати хонорар (7. 8; 8. 5. 1912). Општа осуда јавности крунисана је уводником под насловом „Јадници”, у ком је уредништво изнело неумољиви закључак:
„Сарађивати у листу који у Босни, на немачком језику, тежи да учврсти хабсбуршку монархију и да брани тамо интересе аустроугарске монархије, грех је, коме нема опроштаја.”
(Пол., 10. 5. 1912)
Свој кратки век окончао је самоубилачким скоком у реку Топлицу, угашене наде због пропасти отаџбине, током повлачења српске војске у Првом светском рату.
Душа му се тада зањихала и подлегла, писао је Б. Нушић✳︎, и изгубила снагу „да се одупре тежини догађаја”.
Осим романа „Чедомир Илић” (1914), који је у каснијим књижевно-историјским вредновањима узвеличан као врхунски друштвени роман златног доба српске књижевности (П. Палавестра), за живота је објавио књиге приповедака „Кад руже цветају” (1912), кратке прозе „Под животом: цртице, песме у прози, песме, чланци о књижевности” (1905) и Vitae fragmenta (1908).
© 2019 Slobodan Giša Bogunović