Слободан (Франц) др Ф. Рибникар (Лања), лекар, новинар, уредник и директор „Политике”, медицински писац и преводилац (Трстеник, 7/20. 11. 1873 – Београд, 24. 9. 1924).
До преласка у српско поданство носио је очево име Франц. Ниже разреде гимназије завршио је у Јагодини, више у Београду, а на Медицински факултет у Бечу уписао се 1891. и дипломирао са одличним успехом 1896. Као човек европског одгоја и пуне културе, како је касније о њему писао Гр. Божовић✳︎, „за кога се тада није могло рећи да ће поднети Балкан”, прву службу добио је у то доба турском Скопљу. Тамо је провео две године, бавећи се, уз основни лекарски посао, и националном пропагандом.
Затим је као срески физикус службовао у Умки крај Београда и Ћуприји, где је у мају 1902, с Р. Вукадиновићем✳︎ и санитетским доктором Владимиром Поповићем, добивши „највишу заштиту” двора – краља Александра Обреновића и краљице Драге, подршку цркве, бројних хуманих друштава и виђенијих грађана, установио правила и основао Друштво за чување народнога здравља. Дошавши у Београд, примио је, а заправо наследио, лекарску праксу свога оца Фрање Ј. Рибникара✳︎ у Београдској општини, и радио, у обичном говору онога времена – као „сиротињски лекар”: „није било забачене и каљаве улице на Чубури у коју С. Рибникар не би загазио да помогне свету опхрваном немаштином и болешћу” (Ж. Ђорђевић).
Са 4.000 динара, које је прибавио уз очеву и помоћ свога пашенога – трговца Милана Живковића, финансијски је допринео покретању „Политике”, у чији се рад укључио после 1. 12. 1904, када је лист повећао формат по узору на француску штампу. Знајући да је у тадашњој Србији и земљама будуће Југославије долазио тек један лекар на 10.000 становника, уредништво је од самог почетка било свесно друштвене одговорности писања о народном здрављу. Његов први чланак у „Политици”, међутим, који је потписао иницијалом надимка, био је оштра критика политике тадашњег посланика Ђорђа Генчића (1861–1938) према радничком питању, уводник у коме је завапио да се што пре донесе закон о здравственој заштити радника:
„(Г. Генчић) не зна да имамо малих занатлија, чији је положај још гори но положај правих радника, да имамо шегрта, деце, жена, девојака, чија је судбина исто тако страшна, као и у земљама, где има милијона радника. Тамо им закон бар пружа извесна права, кад остаре, за рад онеспособе или када им се деси каква несрећа. Код нас имају само право да умиру. То је све.”
(Пол., 16. 1. 1904)
Два дана касније, утврдио је норме своје будуће рубрике „За здравље”, одабравши наоко безначајну тему о здравственим штетама рђавог, а значају неутралног сапуна. Сви његови потоњи написи из области медицине и здравствене културе имали су јасно усмерен дидактички и просветитељски циљ и представљали писано уобличење његовог лекарског искуства. Јасним и свима разумљивим језиком приближавао је читаоцима и најсложенија медицинска питања, а вођен примером М. Јовановића Батута✳︎ настављао правцем педагошког, превентивног и социјалног рада у медицини.
Писао је о значају уравнотежене исхране, хигијене, телесне активности, превенције и лечења болести почев од „катара плућа” (туберкулозе) преко заушки до најобичније кијавице, а рубрику проширивао како проблемима хигијене становања (какве су и које су, примерице, најбоље пећи током зимских дана), препорукама за лепоту женског тела, тако и нутриционистичким темама (о месу или купусу у исхрани, начинима њиховог „готовљења”, лакоћи или проблемима варења). У широком спектру здравствених тема налазио је мотив да подробно објасни многе предуслове „крепљења” народног здравља, отклони предрасуде и медицински лаицизам у народу:
„Не једите, нарочито сад у лето, никакво јело, за које не знате од каквог је меса справљено; клоните се нарочито кобасица, ћевапчића, кафанских пуњених тиквица и паприка и других ’фашираних’ меса. Не узимајте у уста рибу, коју нисте видели да је била жива и сасвим свежа пре него што је метнута да се пече или кува. Пазите на млеко, особито када га деци дајете; кад дете храните ’на цуцлу’, дајте му само стерилисано млеко. Пазите, даље, на сва јела која се пресна једу. Кување и пржење убија заразне клице, а јело које се пресно једе, нарочито воће, очистићете од тих бактерија само ако га добро исперете или ољуштите. Терајте децу да увек пре јела добро оперу руке, јер се нечистим рукама могу заразне клице унети у уста и у стомак.”
(„Наша колера", Пол., 12. 8. 1907)
Исцрпне савете закључио би, по правилу, присним обраћањем читаоцу: „И сад, кад сам објаснио како треба спремати печење, ја својим читаоцима желим срећне празнике и здрав стомак и после празника” (Пол., 24–26. 12. 1907), или, пак: „Ја знам: све је то лакше рећи него извршити. Али моја је дужност да кажем, а читаоци нека онда раде како хоће и како умеју” (10. 2. 1908). До балканских ратова у листу је објавио преко две стотине најразличитијих чланака о чувању, неговању и подизању здравља потписујући се као Др. С. Рибникар, Др. С., Др. С. Р.
У борбама је учествовао као војни лекар и управник Прве пољске болнице Дринске дивизије, али је с бојишта, у оба рата, у новембру 1912. и јулу 1913, због озбиљне болести, морао бити пребачен на лечење у Београд. Опорављајући се, није заборављао своје читаоце, те је у шест наставака исцрпно описао пожртвованост наших и чешких лекара на фронту и у позадини, организацију санитетске службе, функционисање пољских болница и завојишта, и, укратко, како се у то време спасавао и лечио наш рањеник (28. 11 – 2. 12. 1912). О дивовском „нервном” напору лекара да у тим условима остане миран и хладан, способан за највећа хумана дела, записао је:
„Кад угледа оне гомиле, оне стотине рањеника који јаучу, јече око њега, изнемогли, жедни, гладни, смрзнути, њега уза све остало потреса још и осећање, да тим јадним људима не може да помогне онолико колико би хтео, онолико колико би му дужност била да им помогне. Он осећа, да сваког од њих треба што пре прегледати и превити, а зна да ће неки од њих на ту лекарску помоћ и читав дан морати чекати; он осећа, да све те патнике треба сместити бар под затворен шатор, а зна да само за стотину њих има под шаторима места; он осећа, да сваког од њих треба бар обичним ћебетом покрити те колико-толико склонити од кише, снега и хладноће, а зна да и завојиште и пољска болница немају заједно ни две стотине ћебади; и најпосле, он осећа, да би многи од тих рањеника, који ће ту на завојишту до сутра бити изгубљени, могли бити сигурно спасени, кад би било материјалне могућности да им се тог часа пружи савршена лекарска помоћ. И то осећање мучи лекара још и више него оно друго, што га у њему као човеку сав онај призор буди, и нагони га на још силнији напор, на још веће прикупљање целокупне живчане снаге, ако жели да остане способан за рад.”
(Пол., 30. 11. 1912)
Будући да је важио за лекара од практичног искуства и поверења, непосредно уочи уручивања аустријске ноте Србији после Сарајевског атентата, хитно је био позван у аустроугарско посланство у Гарашаниновој улици (данас Светозара Марковића 20) да помогне царско-руском посланику Николају Хартвигу (1857–1914), коме је тамо позлило приликом посете грофу Гизлу. Ни он, ни затим пристигли други лекари нису га могли спасити, о чему је сутрадан до детаља известио читаоце „Политике” (28. 6. 1914). Почетком августа с колегама из редакције – браћом Владиславом✳︎ и Даворином✳︎, Т. Старчевићем✳︎, Н. Станаревићем✳︎, Ј. Тановићем✳︎ и М. Трифуновићем✳︎ – отишао је у светски рат (2. 8. 1914). У време погибије своје браће био је управник Шесте резервне болнице у Нишу, да би касније прешао у Врњачку Бању, затим Солун, а 1916. у Француску, где је на војној дужности дочекао завршетак рата.
Премда је у првој деценији „Политике” био тек пријатељ редакције, писац запажених чланака, али и бесплатни лекар њених упосленика, није учествовао у вођењу листа, али је већ током прве половине 1919. с М. Рибникар✳︎ и Ј. Тановићем✳︎ предузимао кораке да настави предратно породично посланство. Као власник преузео је, а као одговорни уредник водио је лист од 4159. броја у септембру 1919, до 5245. броја у новембру 1922. године. Најзаслужнији је за његово обнављање, као и за изградњу Дома „Политике”△ 1921. у Поенкареовој 33 (данас, Трг „Политике” број 3), а пре свега за оснивање Штампарско-издавачког предузећа „Политика” А. Д., 18. 11. 1924.
Вођен разлозима повољнијих пореских услова и лакшом проценљивошћу власничких удела, припремио је, зацело у последњим данима свога живота, прелазак из ортачког у акционарско друштво. Члан 1 Правилника прописао је задатак да друштво „издаје независан ванстраначки дневни лист”, а члан 5 утврдио његово трајање на сто и једну годину, рачунајући од дана његовог правног постанка. Независност предузећа додатно је учврстио обавезом да чланови акционарског друштва, у то време, своје акције нису могли ни продати ни заложити. На тај начин, успео је да настави праксу оснивача и предузеће сачува слободно од финансијских група, установа и појединаца, партијских и банкарских интереса.
Код њега, по оцени П. Милојевића✳︎, није било ни трага „поседничког, егоистичког менталитета који је карактерисао сопственике других приватних листова”, о чему је сведочила његова неостварена замисао „социјализације” „Политике”, а по оснивању акционарског друштва, и залагање да у сувласнички однос привуче послератне сараднике – В. С. Петковића✳︎, А. Милосављевића✳︎ и Ж. Милићевића✳︎, што му није пошло за руком (22. 1. 1979). Одвајкада скромног имовног стања, у предузећу није намеравао да поседује акције, већ их је још пре смрти наменио деци – Станислави, Владиславу✳︎ и Мирославу✳︎.
У Сувориновом адресару за Београд из 1922. и даље се водио као лекар с праксом „за целокупно лекарство”, премда је у то време управљао „Политиком”, примао све текстове на читање, чак редиговао и лекторисао. Ж. Митровић✳︎ је забележио да је брижно читао и огласе, за превођење и објављивање бирао роман у наставцима, а од сарадника захтевао да буду присутни док чита њихов рукопис, како би му, уколико је што нејасно, пружили потребна обавештења и објашњења. Уводећи такође институционалне, организационе и технолошке промене у предузеће, модернизујући штампарију, учинио је да лист, у години његове смрти, достигне тираж од 54.000 примерака, двапут већи од оног уочи Првог светског рата, те да избије на чело свих листова не само у Србији већ и у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца, како је с поносом писано у свечаном броју 6 – 8. 1. 1924.
Упркос отпору чак и најближих сарадника, обновио је спортску рубрику, решен да „Политика” послужи подстицању спортске културе, уводећи „челенџе” за њене пехаре – у крос-контри трчању, лакој атлетици и хазени (11. 3. 1922). У редакцији је неговао фамилијарност и дух традиције листа, показивао природну скромност не размећући се привилегијама вишег положаја или образовања, односећи се према младим сарадницима „готово као према својим малим пацијентима: благо и покровитељски” (П. Милојевић).
Нарушеног здравља још током ратова, а годину дана после смрти кћерке Станиславе (1903–1923), умро је „од срчане боље”. Великој сахрани свога директора, којој је осим многих представника јавног живота, присуствовао бројан сиромашан свет с периферије и из центра Београда, лист је посветио прве две стране 26. 9. 1924.
Осим у „Политици” објављивао је и у листу „Здравље”. Писац је медицинског дела „Здраво и болесно дете. Лекарски савети родитељима” (1911), коју је самостално издао, а која је остала задуго незаобилазна „ручна књига у свим кућама које имају деце”, намењена „школованијим матерама по већим местима свију земаља где наш народ живи”, како је оценио В. Кујунџић✳︎ приказујући то дело (18. 9. 1911). Кроз четири поглавља, клонећи се катедарске сувопарности и специјалистичке фразеологије, писао је као прави домаћи лекар и пријатељ, лако и течно објашњавајући, са становишта тадашње науке, како треба неговати дете да буде здраво, како разазнати коју дечју болест, како се од ње дете чува, те како га у болести треба лечити. Многе коментаре и напомене црпео је из искуства које је имао подижући и властиту децу, те су се међу деветнаест илустрација без зазора нашле фотографије синова Владислава и Мирослава, као примери здравог и болесног детета.
С немачког је превео и написао предговор књизи Ота Јанкеа „Школска хигијена. За наставнике, школске надзорнике и школске лекаре” (1903), а са Милорадом Гођевцем (1860–1933) написао извештај суду Београдске општине „Медицинска изложба у Дрезди 1911” (1912).
Пре но што се преселио у тек изграђени Дом „Политике”△ 1922, становао је и држао праксу у згради на углу Краља Милана 83 и (Зрињског) Ресавске 37, која данас не постоји. Његово име је по одлуци врха предузећа „Политика новине и магазини” премештено из заглавља у импресум приликом начелног графичког редизајнирања листа 25. 1. 2007, и тамо остало упркос противљењу породице Рибникар и
поновљеним одлукама највишег управљачког тела матичне куће „Политика” А. Д., сувласника ПНМ-а.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović