Григорије Божовић (Гришка), књижевник, новинар, политичар (Придворица, Ибарски Колашин, 15. 2. 1880 – Београд, 1?. 1. 1945).
Образовање је стекао у Богословско-учитељској школи у Призрену (1895) и на Литерарном одсеку Духовне академије у Москви (1898). Радио је као професор призренске Богословије (1905–14), затим као секретар и председник призренске општине (1913–19). После рата био је народни посланик у Уставотворној и Народној скупштини у Скопљу 1920. и поново током 1925, као члан Демократске странке. Пред Други светски рат председавао је српским Пен клубом.
У књижевност је ступио рано, ободрен похвалама Скерлића, који је запазио његов дар да открије свет „старе Србије”, „тако близак и драг, а тако мало познат”. Сарадњу с „Политиком” почео је још 1910. објавивши причу о једном „дреничком барду” Мокре Горе и Девичких планина, који је скончао од куршума, а песмом је „од препукла срца” хтео да помири Арнауте и Србе (Пол., 30. 5. 1910). Пре рата се огласио с још два прилога (3. 8. 1910; 25. 4. 1912), да би се 1924. у „Политици” запослио, а убрзо наметнуо као стожерник редакције, један од највреднијих и најистакнутијих новинара културне рубрике и уредник. Између два рата постојано је писао уводнике, коментаре, књижевне есеје, кратке прозне медаљоне. По негованом стилу јаке индивидуације, богатству народног језика, живописним, крепким сликама и високим књижевним вредностима издвајале су се његове уметничке, путописне репортаже:
„…зауставих коња и окренух га да бих уназад још једном погледао низ Косово. Мрзим га, изједна га као рајетин ненавидим, јер ме је родило робом, а опет ми га никад доста није.”
(Пол., 6 – 9. 1. 1934)
Репортерске дописе „својој вазда драгој ‘Политици’ и њеним многобројним читаоцима”, писане из посебног угла у име књижевности колико и журнализма, слао је из српских, босанско-херцеговачких, македонских, севернодалматинских и других крајева беспутних и заборављених, после „трудних” путовања „са седла и самара”, како их је називао (30. 8. 1928), а понајвише, пак, истражујући „заглушја” своје постојбине на северу Косова и Метохије и југа Рашке области:
„Ако ништа, ја дођем до оне греде изнад Бабина Моста и погледам низ разбојиште где је сад Милошево, или се попењем до онога дуба где је према Дреници граница Колашину да кроз таму назрем осребрењену Србицу. Јер ме вазда ова места овеселе и окрепе да ми груба, подла и каљава свакидашњица опет ништа не може јаком као земља веровању. Веровању у царство, у царовање наше на векове. На било што смо, било какви да смо…”
(Пол., 19. 1. 1927)
Изванредну сликовитост призора недрила је списатељска емфаза, успламтели унутрашњи доживљај, али увек природан и неусиљен. М. Јовановић Стојимировић✳︎ је добро оценио да је у тим написима снажног израза, одвише хвалећи поједине личности, умео да буде и тенденциозан, али да су они широко засецали како у књижевност, тако и фолклор, чак и социологију. Уз то, откривали су његов смисао „за извесна присна опажања и љубав за оно о чему је писао, па чак и неко дивљење и одушевљење” („Портрети”, 1989). Задирањем у друштвено-историјске прилике, посебно у карактерологију и менталитет становништва, својим репортажама је пребацивао далеко изнад кратковеке сврхе новинског чланка, снажећи аргументе да та врста изражавања допада литерарном, а не искључиво новинарском жанру. Његов изражени дар за етнопсихологију посебно је поштовао Ј. Цвијић✳︎, који му је чак са самртничке постеље послао писмо с молбом да спреми за „Географски гласник” један свој рад о психичким особинама Арнаута (18. 1. 1927). Читаоцима „Политике” је с нарочитом бригом приближавао арбанашку културу, обичаје и појединце, као у разговору који је води
о у Дебру са Аћифом Лешом, саборцем краља Ахмеда Зога (13. 8. 1934), тражећи линије сусретања албанског и српског народа („На арнаутском концерту”, 11 – 14. 4. 1931).
Као побудник националних осећања,уважени књижевник и новинар, политичар од искуства, зналац историјских и актуелних прилика у јужној Србији, у листу је, на истакнутим местима, објављивао и друштвено-политичке коментаре, пригодне чланке о јубилејима и националним прославама, те уводнике попут онога на Божић 1939:
„У наше дане почело се сумњати у свемоћну Европу, у њену културу и цивилизацију, иако су оне на тако достигнутој висини. Већ је пала реч о њеном сумраку… У невеселим приликама хришћански свет дочекује ове божићне празнике. Па ипак. Можда је данашњица само грубо искушење, само проба хришћанства и цивилизације европске.”
(Пол., 6 - 9. 1. 1939)
Његови националистички обојени чланци, који су нагињали стилистички беспрекорним панегирицима, покоји пут међутим нису пролазили кроз сито уредништва, које је то објашњавало вољом „врховних цензора” у Пресбироу, што није увек био случај. Ипак, када је 27. 3. 1941. краљ Петар II Карађорђевић (1923–1970) „узео краљевску власт у своје младалачке руке”, дато му је перо да позове читалаштво на прихватање војног пуча. Почетак владавине малолетног краља поздравио је као „небеско знамење” и пожелео да му она буде дуговечна, срећна и славна, а „да наша ваздашња тврда вера у добро и правду добије коначну потврду” (28. 3. 1941).Домаћој књижевности дао је четрнаест књига, међу осталим „Из старе Србије” (1908), „Са седла и самара” (1930), „Тешка искушења” (1935), „Под законом” (1939), у којима је „драматичне услове живота српског Југа… представио традиционалним реалистичким поступком, занимљивом и добро развијаном причом, живописним ликовима и богатим језиком” (М. Недић).
Због уређивања „Пљеваљског вјесника” за време окупације (од априла 1942. до маја 1943), као и оптужби да је у време народног устанка у Црној Гори и Санџаку пружао „моралну помоћ” италијанском окупатору, да је држао посмртни говор једном припаднику жандармерије и притом осудио његове убице и НОБ, као и денунцијације да је у италијанском официрском клубу Ћирково „читао приповетке и на тај начин сарађивао са окупатором на културном пољу”, био је ухапшен крајем 1944. године. Стрељан је пред Божић 1945, највероватније, у подрумима београдског затвора Специјалне полиције у Ђушиној улици. На налогу којим је предат стрељачком строју писало је: „Потврдите пријем осуђеног на концепту овог писма, па концепт вратите, а казну извршите”. Признаница с напоменом „Примио на извршење” истог дана је враћена налогодавцу. Заборављено и дезавуисано, искључено из проучавања новије српске књижевности, његово дело је после рата изгубило место у званичној књижевно-историјској хијерархији. Рехабилитован је тек 2008, а једна улица у земунској Алтини данас носи његово име.
Становао је у некадашњој Новосадској 11 (данас Ђорђа Јовановића).
© 2019 Slobodan Giša Bogunović