Симо Ц. Ћирковић
ЕПОХА КАКВА СЕ НЕ ПОНАВЉА
Слободан Гиша Богуновић: ЉУДИ ПОЛИТИКЕ, Лексикон сарадника (1904-1941), „Политика“ А. Д., Београд 2019.
Писање монографскe студијe тражи мале Исусе, нарочите посвећенике, делатнике у чијем перу се препознаје лице времена и његови невидљиви меандри. Свако ко жели да реконструише одређену епоху себе претвара у недокучивог пехарника, што је главним актерима велике мисије додавао кључну идеју и с њима обликовао планове за нешто што ће мењати кључни ток. Слободан Гиша Богуновић (1961), философ и префињени трагалац, закорачио је из дигиталне епохе у Србију с почетка 1904, када се тражила креативна ковница нове демократске линије, бит новог духа, оличеног у листу Политика, закључивши њен судбински плашт с ратним вртлогом 1941. Представљајући водеће личности листа, великог и по идеји и по трајању, у њеној доминантној фази, биограф изузетних одлика, какав је Богуновић, дао нам је дело моћног истраживачког волумена, чија га творачка мистрија издиже у ред списа какве одавно нисмо уочили.
Лист Политика, као међашна труба нових обзорја, настала је у серклу, по много чему спремном да отвори врата људима еластичног духа, чврсте моралне вертикале и литерарног заната, да се препознају и памте. Аутор студије Људи „Политике“, вештином повесничара и философа јасперсовског профила, дакле зналца спремног да препозна историјске струје и карактере твораца новог духовног здања, саградио је сложени повесни компендијум изнад сваке буре и јефтине страсти. Знајући као баштиник великог имена Рибникаревих, будући да је одрастао у озрачју прича о преломној тачки модерне српске штампе, Богуновић је скрупулозно и енциклопедијски акрибично, вишеструко емендирајући сваку биографију и суштински податак, створиo својеврсни рол-модел, дело уочљиве темељности. Његови портрети су одговор на рукавицу бачену почетком 1904. у врелину српске политичке сцене. То је жива историја дубоке трајности, нешто чему се често враћамо. Србија је увек могла да носи једну бирану кошуљу и прати идеју која је оплемењује.
Из данашњег угла поставља се суштинско питање: ко су творци великог новума у српској штампи и шта их је окупило у велики програм промене стила и презентације новинског материјала, и надасве најбитнијег – увођења новог тумачења светских привредних и политичких релација. Аутор је пошао од тешке премисе, но с великом вољом и нарочитом хеуристиком постигао је циљ: открио је дубинско биће врхунске српске штампе, чији је оличник Политика. Пре него што уронимо у давно минулу епоху, осврнућемо се на методолошки приступ Слободана Гише Богуновића, врсног енциклопедисте и писца врхунске нарације, чији стил плени пуноћом, те у биографским чињеницама видимо чврсту подлогу велике грађевине замамне привлачности. Сваки писац има своју тајну, елегантну технику приповедања (концентрисани дискурс), којом излаже романескно плетиво, без обзира да ли је у питању новела или сложена форма какав је роман или монографска студија. Богуновић је поставио тежак задатак енциклопедистима у сликању личности и сублимисаном излагању њиховог животописа. Као аутор образован на делима великих француских писаца, али и философ декартовске сумњичавости, поставио је строга правила: о свим битним појединостима прецизно и јасно, ни о чему превише, а све да делује као слика испод креативног калупа озбиљног мајстора. Његови портрети су прочишћени и лишени лакопрстог моралисања, све је сведено у бит живота и дела. Прати се главни ток, идеје, али и интимне дилеме, тешка искушења.
Ко су главни актери (dramatis personae) тихог договора из 1904, чији ће одблесци бити знак наглашене модернизaције српског журнализма, лишеног обмана и јефтиног сензационализма? Један је син земунског проте, други је Новосађанин, а трећи је Рибникар, чије ће презиме постати синоним за озбиљну новинску струку. Прва двојица су људи од идејa, а трећи од креативног замаха: критички о свему да би се корачало брже. Владислав Ф. Рибникар (1871-1914) био је дете Европе („интелектуално радознао и свестран“), спретан да добије подршку Радивоја Бате Вукадиновића (1864-1920), предузимљиве и агилне личности, и понад свега, обдареног Станоја Станојевића (1874-1937). Први обриси новог листа отиснути су у салону „Гранд хотела“, у лето 1903, док је Србију потресао крвави данак Мајског преврата. Већ с јесени, „конференције“ су биле у знаку одређивања политичке форме новог дневника, али и прибављања новца за његово покретање. Портретишући Лању Рибникара (1873-1924), Богуновић указује да је оснивачко језгро било малко шире, будући да су Рибникари били доминантни чиниоци васпостављања новог модела журнализма, умогоме различитог од Малог журнала, где је прве прилоге објавио млади Војислав Јовановић Марамбо (1884-1968), доцније битна узданица елитног спољног сарадничког тима Политике, успостављеног под палицом Владислава Рибникара (1900-1955). Први број штампан је у штампарији Димитријa Димитријевића у Иван-Беговој улици 1, у скромном тиражу, а плоча-подсетник на тај чин преобликовања ондашње штампе нетрагом је нестала.
Прва редакција, оперативно језгро, никада није оставила траг о себи. Њен траг су први бројеви. Ту је изузетно битан једино Тјешимир Старчевић (1871-1941), увек близак Политикином гремијуму. По повесном значају издваја се, међутим, редакцијски састав у којем су Бранислав Нушић (1864-1938), Стеван Сремац (1855-1906), Милутин Ускоковић (1884-1915), Јефта Угричић (1864-1927). То је творачки тим модернизације српске штампе. Уз њих су и педантни економски писац Никола Станаревић (1882-1976) и потоња сива еминенција Јован Тановић (1883-1944). И још једно име привлачи пажњу. Његов лик, из повесне таме, извукао је недосегнути новински аутор Предраг Милојевић („интелигентан, проницљив и надасве префињено скептичан“). Реч је о Димитрију Диши Стевановићу (1877-1960), спретном администратору, Политикином ризничару, финансијском вештаку европске нумере. Богуновић њихово место у стубу српског духа, немерљивој вертикали, педантно анализује и осликава скрупулозним тоновима. Ту нема вернирања, наглашеног гланцања, њихове историјске улоге. Они се крећу пољем одмерене сцене, будући да су по бити велики, те њихово место одређује њихов ум и продукција њиховог пера. Богуновићева књига није само систематични лексикон, то је дубински поглед у непоновљиву епоху, где су сви актери дати без ретуша, у изворној величини. Портретским профилима аутор нам слика етапу по етапу, незаустављиво клатно времена. То је судбинско кретање у оси Царинског рата, балканских сукоба, црне коби Великог рата.
После Великог рата, у формату Краљевства СХС, Политика новчаном позајмицом од богатих исељеника враћа редакцију на креативне ноге. У Београд, сав проврвео од придошлица, стигао је и млад човек уочљив по отменој суздржаности и великом литерарном дару. Већ 1926. постаје дописни члан Краљевске академије. То је предводник мрких људи с југа, префињени усамљеник Иво Андрић (1892-1975). Богуновић га ставља у ред стожера, у групу врсних спољних сарадника, где су Слободан Јовановић (1869-1958), „језгровитост и писменост вишег реда“; Владимир Ћоровић (1885-1941), темељни тумач повесних релација; Милош Црњански (1893-1977); Вељко Петровић (1884-1967), писац са статусом аналитика и естете; Милан Кашанин (1895-1982), „прворазредни полихистор и вредан литерата“. Андрић као човек европског духа, дипломат, писац нарочите мере („медитативна слојевитост“), постаје близак успону Политике, те јој подарује посебно одабране приповести, „с посебном пажњом бирајући прилоге увек беспрекорно стилизованих редака“ („Сан бега Карчића“, Божић 1925). Андрић ће постати и министар-помоћник, те нарочити посланик Краљевине Југославије у Трећем рајху, а ту ћемо ролу додирнути у великом финалу марта-априла 1941. Још један угледни дипломат играо је значајну улогу у тумачењу светске политике на страницама Политике. Богуновић на Живојина Балугџића (1868-1941), мериторног писца под псеудонимом XYZ, гледа као на студиозну личност, спремну да све чињенице стави у шири оквир износећи на видело „највеће закутке светске политике“. Фамозним Балугом доцније се у Ембахадама бавио и Милош Црњански, некадашњи сарадник Централног прес-бироа (аташе за штампу) из Берлина, велики писац, врсни спољни сарадник Политике, доцније Времена, посебно знан по уметничким путописним репортажама нарочите динамике. Тихе чегрсти из дипломатско-журналистичких кулоара само су обогатиле литературу дајући јој специфичну тежину.
Две велике личности, потпуни антиподи, даће специфично арбитрарни тон дипломатско-политичком такту Политике. То су два највећа имена међуратне Политике. Њих Богуновић портретише бираном одмеренoшћу, чиме постиже дубински ефекат, као да их пратимо in vivo, а они су непомерљиве величине јучерашњег света. Први је Милан Гавриловић (1882-1976), дипломат с ликом неугасивог политичког риса. Као тип с непатвореним националним осећањем, и великим искуством опoзиционог политичког борца, добио је креденцијале „да обликује политички профил дневника“ поставши својеврсни директор „у сенци“. Будући да је по свом тихом доминантном построју био уочљив, Гавриловић није потписивао своје аналитичке опсервације – „увек се знало да је од њега написано“. Он је с врха Политике отишао када је био најмоћнији, држећи лист у балансу после Рачићевих скупштинских куршума (јун 1928). Краљева диктатура спустила је нагло завесу над једну, и данас интригантну каријеру. Био је од јануара 1930. на тешкој епитимији, а на сцену ће се вратити тек одласком у Москву (јуна 1940), где ће бити уочљив као „мали Крипс“ (пробританска фигура). Ентони Идн дао му је високу оцену као политичару и дипломати, што говори о калибру људи из прве колоне Политике. Некролог о њему написао је Предраг Милојевић, но није објављен на страницама дневника коме је дао срж бираних креативних вредности еминентног париског докторанта. Без Предрага Милојевића (1901-1999) не можемо да премеримо кратки 20. век, његов пребрзи вулкански ритам. Бриљантни студент философије постао је Политикино врхунско перо, стилист без премца, дописник из две најважније европске тачке оног доба: наци-помахниталог Берлина и нарогушеног Лондона. Милојевићеви текстови су интелектуални convivio дат у префињеној модулацији београдског стила. У документарној анализи, Богуновић томе придаје нарочиту димензију, јер Милојевићева реченица има сочну свежину и концинитет какав видимо само код Андрића и Црњанског. Такве личности су од Политике начиниле национални стуб.
Политика је имала и двојицу тихих чувара креативног престола – Момира Миленовића (1882-1944) и Радоја М. Јосимовића (1902-1941). Они ће водити Политикин брод у многим олујама, али ће увек остајати за кормилом. Под њиховом егидом у редакцији ће, до стваралачког врхунца, стићи фотограф Александар Аца Симић (1898-1971), градски номад на „циндапу“. Ту су и непоновљиви Александар Видаковић (1896-1940), Момчило Јојић (1914-1968), те увек поуздани Михаило С. Петровић (1901-1949). Дамско писмо донело је листу престиж какав су имала само угледна европска гласила. Мага Магазиновић (1882-1968), Селена Дукић (1910-1935), сестре Бунушевац, Анђа (1900-1980) и Радмила (1911-2005), Пата Марковић (1891-1968) те тиха Нада Дорошки (1915-1998), биле су пера отмене привлачности, будући да су нудиле нови поглед на сваку друштвену сферу. Владислав Рибникар имао је снаге да буде префињени диригент журналистичког оркестра, где су карикатуристи Пјер Крижанић (1890-1962) и Владимир Жедрински (1899-1974), као уметници нарочитог нерва, давали листу тон изнад сваке политичке острашћености. Њихово мајсторство је имало европски ранг, линију умећа каква се не може достићи. После велике награде Београда 1939, када су Браухич и Нуволари возили последњи круг мира, Политика је ушла у последњу етапу великог пројекта. Бранко Вукелић (1904-1945) проницљиво је јављао куда иде светски милитаризам, те је судбинско звоно потврдило у Бечу (дворац „Белведере“), марта 1941, да за Краљевину Југославију нема наде. Предраг Милојевић, сада шеф Централног прес-бироа, и Иво Андрић, посланик у неодобреној оставци, узалуд су тражили угао да их не ухвати камера повесног профила.
Богуновић је, стрпљиво истражујући, у бираном биографском нијансирању, написао дело у којем препознајемо – и студију менталитета и ефектну историографску портретну монографију. Зналачким пером исцртао је галерију ликова новинске куће створене само за један моћан циклус. Све остало су појединачни избори између добре и лоше стране историје.
* СИМО Ц. ЋИРКОВИЋ (Рума, 1951), публициста, истраживач историје и лексикограф. Најраније детињство провео је у Руми, а потом у Мурској Соботи и Вировитици, где је завршио основно образовање. Гимназију и студије журналистике завршио је у Београду. На Правном факултету похађао је двогодишњи специјалистички курс посвећен дипломатској историји и међународном јавном праву. Радио је 35 година као новинар, уредник или главни и одговорног уредник у дневним и недељиним гласилима. Објавио је низ фељтона на историјске теме и писао серијале који су интригантно откривали преплетеност моћи и власти. Сарађује у Српском биографском речнику Матице српске, члан је Редакције за историју српске културе Српске енциклопедије Матице српске и САНУ. Огледао се и као ТВ аутор. Дела: Марсејски крст краља Александра (1994), Силуете и карактери – надимци старих Београђана (1999), Књаз Михаило Обреновић – живот и политика (1997, 2011), Београд – град тајни (један од аутора, 2004), Речник архаизама (2006), Патрицији и пустолови, највеће мистерије старог Београда (2008), Балкански атентати – убити преко нишана (2004), Ко је ко у Недићевој Србији 1941 – 1944 (2009), Речник урбане свакодневице (2011), Калемегданске сенке – портрет београдског човека (2013, 2014). Све књиге објављене су му у Београду.
Београдски књижевни часопис, пролеће – лето, година XV / број 52-53 / 2019.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------