Селена Дукић, новинарка, књижевница, сликарка (Рача крагујевачка, 2. 2. 1909 – Голник, Словенија, 19. 11. 1935).
Још као седмогодишња девојчица објавила је песме у окупационим „Београдским новинама”, о којима је белешку „Једна мала песникиња” написао М. М. Петровић✳︎ („Београдске новине”, 11. 12. 1917). И касније, као ученица Трговачке академије у Београду објављивала је поезију. Оставши зарана без родитеља, имајући на бризи и млађег брата, радила је као дактилографкиња, а у новинарству се окушала и пре пунолетства, 1927. године. Испрва је сарађивала у „Времену”, да би 1932. постала стални члан редакције „Политике”. Тиха, повучена, али веома вредна и савесна на послу, како ју је запамтио њен тадашњи уредник Ж. Милићевић✳︎, писала је како обичне вести тако и уметничке репортаже које су издвајали новинарска перцептивност и књижевни сензибилитет. Посебно снажна била су јој јављања с путовања „Христа ради” Средоземљем и у Јерусалим (Пол., 21, 22. 4. 1934). Социјално осетљива, будна за теме пауперизованог становништва, женске искључености и обесправљености, бележила је друштвене хронике, као и фељтоне. Њена новинарска звезда сјала је међутим кратко, јер ју је већ у двадесет и петој години живота оборила болест. Почетком 1935, са словеначког Голника „Политици” је послала тестаментарни допис о једном дану и једној ноћи у тамошњем санаторијуму за грудоболне, где се и сама лечила:
„’Оставите сваку наду ви који долазите овде’ – рекао је један од свакако најпесимистичнијих, на какве се код туберкулозних често наилази.
(…)
И идућих четврт сата једно за другим отварају се сва врата болесничких соба. Без шума, сто педесет, двеста голничких пацијената добило је доручак. Сестра је исклизнула из собе и почео је нов дан на Голнику.
Како је то само један из великог низа дана (овде нема петнаестодневних ни једномесечних лечења) пацијент стрпљиво и анализаторски посматра раздањивање. Опширно размишља о сваком замотуљку магле (као о свакој сенци на својим плућима) – који се вије око санаторијума и око најближих шума.
Туберкулоза не боли и прави од људи мислиоце.”
(Пол., 14. 1. 1935)
По повратку у редакцију, у време кад жене у Краљевини Југославији нису имале изборно право гласа, уочи тзв. Петомајских избора, водила је анкету о том основном људском праву, постављајући својим саговорницама питање: „Госпођо, да су вас позвали на мајске изборе, да ли бисте гласали или бисте се уздржали?” (17. 2. 1935). Истичући да их то право несумњиво једног дана очекује, у разговору са јавним личностима, професоркама и радницама, подастирала је сведочанства да код нас више нема конзервативних жена, ма ком друштвеном кругу припадале. Жена, међутим, откривале су њене саговорнице, није пуноправни грађанин земље, премда је с мушкарцима изједначена у свим дужностима и одговорностима (1. 4. 1935).
До последњег дана била је предана списатељском раду, док је упоредо, како је писала „Политика”, немоћном руком, живим бојама сликала „јесење лишће Тиволија, снег на Караванкама, сутонски осветљен тужни болеснички парк” (21. 11. 1935). Поделила је судбину надарених новинара-књижевника „Политике” – Д. Симића✳︎, Д. Јерковића✳︎, М. Ускоковића✳︎, који су млади напустили свет.
За живота, фотографе и карикатуристе листа надахњивала је прозрацима продуховљене лепоте. Кретала се у друштву М. Ристића✳︎, Д. Матића✳︎, Б. Продановића✳︎, М. Крлеже, В. Маслеше. М. Црњански✳︎, о чијим је „Сеобама” с највећим похвалама писала када је роман освојио награду Академије наука (Вр., 14. 3. 1930), описао је њену судбину и држао јој страну у бурној вези са М. Богдановићем✳︎, а поменуо ју је и Крлежа, у епилогу мемоарског списа „Пијана ноћ четрнаестог новембра 1918”. Њене „велике бистре зелене очи” нико ко их је видео није могао заборавити, забележио је у својим „Присуствима” М. Ристић, спомињући се чланова кратковеке редакције „Данаса”.
Мање од два месеца по њеној смрти у новембру 1935. („када умиру и последње хризантеме”, Н. Дорошки), у божићном броју, „Политика” је објавила прву главу њене необјављене романсиране биографије о Милици Стојадиновић Српкињи (1828–1878), уз следећу уводну напомену:
„Ова биографија намењена ’Политици’ показује већ и по самом почетку колико би живо и занимљиво била начињена, и са којим и књижевним и новинарским одликама… Уз њу, као још један документ лепих талената ове тако рано изгубљене новинарке и књижевнице, доносимо и њен аутопортре, рађен уљем. Она се сликарством никада раније није озбиљно бавила, а кад је, у тешким часовима санаторијумске осаме, пожелела да слика, начинила је два или три портрета пред којима се мора застати са чуђењем и са признањем.”
(Пол., 6 – 9. 1. 1936)
За собом је оставила и више песама, петнаестак прича објављених у књижевној периодици, као и недовршену драму „Лов за трагедијама”. Своју прву сцену прочитала је на књижевно-музичкој вечери у Коларчевој задужбини, 27. 4. 1931, „веома топло и мајсторски осликавши новинарски живот и средину у којој се кретала” (Ј. Поповић). У „Златној књизи” Геце Кона уредник Ж. Вукадиновић✳︎ јој је постхумно објавио збирку приповедака за децу „Велики и мали” (1937) илустровану прилозима В. Жедринског✳︎. „Политика” је, одговарајући њеној молби коју је писмом с Голника послала Ж. Милићевићу, њеног млађег брата одшколовала за поморца.
Њена последња београдска адреса била је Краља Александра 276.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović
Владимир Жедрински, Селена Дукић, 1933.