Иво Андрић, књижевник, дипломата (Долац код Травника, БиХ, 9. или 10. 10. 1892 – Београд, 13. 3. 1975).
Присутан на немирном попришту југословенске књижевности још од 1911, најпре као лиричар, песник слободног стиха и писац стихова у прози, по доласку у Београд октобра 1919. определио се за дипломатску службу. Лакше од других писаца дипломата – Ј. Дучића✳︎, Р. Петровића✳︎, Б. Лазаревића✳︎ и С. Живадиновића✳︎, започео је и потом утирао тај пут, запосливши се испрва у Министарству вера министра Т. Алауповића, свога средњошколског професора. После само пола године, 1920. прешао је у Министарство иностраних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на место секретара, премда још не завршивши академске студије. Његов дипломатско-конзуларни испит повољно је оценио, између осталих, дугогодишњи сарадник „Политике” Т. Старчевић✳︎. Од 1920. службовао је у конзулатима при Ватикану, у Букурешту, Трсту, Грацу (где је докторирао 1924), а потом све до рата у посланствима у Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и напослетку у Берлину, као опуномоћени министар и посланик Краљевине Југославије (1. 4. 1939 – 7. 4. 41). Једини је домаћи књижевник, уз то и дописни члан (Академије уметности) СКА од 1926, прави члан СКА од 1939, који је достигао тако висок положај у дипломатији.
Премда је надлежнима из „службених” и многобројних „личних и императивних разлога” нудио оставку (али и зато што га је влада заобишла пославши на преговоре др Д. Грегорића, уредника „Времена”) присуствовао је потписивању Тројног пакта 25. 3. 1941. Вративши се у Београд, за време окупације држао се повучено, не ставивши потпис на „Апел српском народу”, одбивши пензију, али и затраживши да се води као „без вере” због држања католичког клера за време усташких злочина у НДХ. У тишини подстанарске собице с гвозденим креветом у Призренској 9, имајући само два циља, како је казао „Политикином” новинару Мирославу Радојчићу (1920–2000): да остане жив и да остане човек, до октобра 1944. довршио је романе „Травничка хроника”, „На Дрини ћуприја” и „Госпођица”.
У другој Југославији постао је важан актер културно-политичког живота, као народни посланик у Скупштини БиХ и Савезној скупштини, председник Савеза књижевника Југославије (1946–52). Када је 1961, „за епску снагу” којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље” добио Нобелову награду из области књижевности, ову вест, у четвртак 26. 10. 1961. први му је саопштио тада млади новинар „Политике” Благоје Илић. Пресрео га је по повратку из уобичајене преподневне шетње (Пол., 28. 10. 1979), а захваљујући ажурности уредника културне рубрике Б. Бабовића који је новост сазнао брже од светских агенција посредовањем тадашњег југословенског амбасадора Ј. Капичића у Шведској.
У „Политици” је именом био присутан још од 1919. када је „Екс понто” (1918) заслужио похвале М. Богдановића✳︎ (14. 10. 1919), недуго затим и „Пут Алије Ђерзелеза” (1920) добио позитивну критику В. М. Јовановића Марамбоа✳︎ (1. 1. 1922), а он, као писац, по вредностима био изједначаван са Мирославом Крлежом (1893–1981), у чланку Б. Ковачевића✳︎ (8. 7. 1924). По сопственом сведочењу, у „Политикину” редакцију први пут га је довео Ј. Дучић✳︎ говорећи му: „Немојте, Иво, пропустити да сарађујете у ‘Политици’, то је угледна кућа која је увек у стању да вам пружи извесну сигурност…”.
Свој сараднички стаж почео је прозним медаљоном „Сан бега Карчића” о Божићу 1925, наставио ускршњим прилогом „Створење” (17. 4. 1925), а затим и путописним дописом из Италије, „Његош у Италији”, који је редакција објавила на насловној страници. У тој „земљи благог неба” но и блажих закона простора и времена, укрштао је своје путање са онима којима је ходио владика пред своју смрт, од Напуља, преко Рима до Фиренце, дочаравајући лик болесног песника и суморног владаоца Његоша, „онаквог какав је ту живео пре седамдесет година” (20. 9. 1925). Затим се усталио у проширеним, свечаним издањима листа објављујући како писма редакцији из „радосног града” (6 – 8. 1. 1926), тако и одломке из својих рукописа („Љубав”, „Травничка хроника”, 1–3. 5. 1926; „На Латинској ћуприји”, 6 – 9. 1. 1929), али и своја истраживачка проницања у прошлост Босне сасвим по мери читаоца новина, какав је био напис о судбини Г. Вучковића, првог посланика босанске православне цркве у Цариграду у 19. веку (6 – 8. 1. 1930). У краткој причи „Мрак над Сарајевом”, разоткривао је тегобу, спољну, али и унутрашњу снагу османског господарења Босном и њеним живљем, кроз муку разапете савести доктора Галантија – везировог лекара, и његове душе која се ноћу бунила а дању ћутала и дрхтала:
„После кратког сна у ком није никад заборављао себе ни свој живот, свитало је јутро, једини одмор и једина радост лекарова живота. Јер у битци која је стално била у њему, јутро је било време затишја. Противне снаге које су се у њему рвале растављале би се и сакривале негде у дубинама, а у човеку би остајало разливено огромно задовољство због самог одсуства бола… Само, то је трајало кратко. Чим би изашао из куће, почињао је да се мења и колеба. Како се сунце дизало, све се више крутио и ледио. И довољно је било да чује везиров глас из далека или да погледа у жућкасте зенице ћехајине па да осети у њима силу којој треба све да служи и не помишљајући на отпор.”
(Пол., 6–9. 1. 1931)
Своју сарадњу везивао је и касније за празнична издања листа, но с посебном пажњом бирајући прилоге увек беспрекорно стилизованих редака, вођене лирски осенченом рефлексијом, у спрези интелектуалног и емотивног, у наизменичности есејистичких и поетских пасажа. У „Политици” је, наиме, први пут после једне кратке белешке из 1924, изишао пред читаоце фрагментом из „Записа поред пута” (15–18. 4. 1933), које је, по сопственом казивању, почео да уписује у џепну бележницу још као осамнаестогодишњак, а који ће се наћи унутар корица књиге тек постхумно, 1976. У знаменитом есеју „Мостови”, који је „Политика”, уочивши његову посебност и медитативну слојевитост, штампала курзивом а уоквирила арабеском, уобличио је темељне мисли о том, убудуће везивном мотиву и субјекту своје прозе, мосту као симболу опстајања највиших људских тежњи и вредности, који ће књижевну разраду добити у приповеци „Мост на Жепи” (1925), а пун стваралачки размах у роману „На Дрини ћуприја” (1945). Оним што представља и оним што посредује, мост је својеврстан предмет надилажења – времена, супротности и зла, оличење не само корисности у мирењу и спајању култура, вера, нација, већ најпре наде која вазда смера другој обали:
„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, јер општији, од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.
(…)
Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.
(…)
Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи другој обали, којој се управља као циљу, на којој тек добива свој пуни смисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, и према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи символи. А сва је наша нада с оне стране.”
(Пол., 6–9. 1. 1933)
Једнако истакнуту редакцијску опрему имао је и његов есеј у славу мора – у коме је излазак на пучину, наспрам тврдог и опорог копна с шумама „које притискују и застрашују дух”, добио метафизичност исконског пута у неизвесност и даљину који води одуховљењу – „путовању ка још нетелеснијим елементима радоснијих и виших светова” („Летећи над морем”, 6 – 9. 1. 1932). До 1936. објавио је још само три прилога – путописне импресије „Шпанска стварност и први кораци у њој” (6 – 9. 1. 1934), приповетку „Тишина” (6 – 9. 1. 1936) из рукописа „Травничке хронике”, те причу посебне приповедачке снаге о Бајроновом случајном сусрету с непознатом лепотицом из Синтре, незаобилазну у потоњим збиркама његових приповедака различитих приређивача, превођену на више светских језика. Ослоњен на стварну песникову посету том живописном португалском насељу у лето 1809, виртуозним стилским умећем имагинирао је тренутке Бајроновог понирања у обневиделост чулне пожуде, у уобразиљу тек наслућеног љубавног споја, исписујући метафору недохватне љубави и вечите, неутаживе жеђи Ероса:
„И на одстојању је осећао, и то потпуно одвојено, задах њеног мрког тела и суве косе и мирис бела платна њене хаљине избељене на сунцу. Изгледало је да се човек умногостручава и да му свако чуло живи за себе и таквим интензивним животом да то значи у исто време и богаћење и смрт њега као личности. Сад је могао казати да зна шта је то истински тренутак заноса и заборава! У паклу који је у ствари живот сваког чулника, овакви тренуци су ретке и неочекиване оазе на којима нема станка ни задржавања.”
Понорност путене љубави била је, међутим, само повод узношењу из света пролазности у натчулни amor platonicus, јер је успомена на нимфу из Синтре за Бајрона и убудуће носила тајну необјашњивог чуда:
„Додир с њом, у сећању, лечио га је од свих сусрета, од жена и живота самог. А у нарочито срећним тренуцима, за сутона на морској пучини, дешавало се чудо, истинско, необјашњиво и неописиво: зелени брег у Синтри претварао се у небесну светлост без краја, његово хромо трчање у безгласни дуги лет а сва чулна грозница тога сусрета у чист подвиг духа без болне свести и границе.”
(Пол., 6 – 9 . 1. 1935)
Вративши се „Политици” тек након рата божићним прилогом „Тај дан” ( 6 – 8. 1. 1946), поверавао јој је надаље одломке из романа у рукопису „Омерпаша Латас” и бројне приповетке, као и књижевноисторијске написе у којима је осветљавао Његошеву човечност и дело (8. 6. 1947; 5. 9. 1951), као и непотрошни утицај Вука Караџића на живу народну стварност (14. 9. 1947). Посебно место, као и раније, имали су значењски збијени одломци „Знакова поред пута”, које је уобличавао срећним жанровским укрштањем дневника, лирске песме, есеја и путописне прозе (31. 12. 1965 – 2. 1. 1966; 31. 4. – 2. 5. 1967; 31. 12. 1970 – 2. 1. 1971; 30. 4 – 2. 5. 1970; 31. 12. 1973 – 2. 1. 1974; 29. 7. 1973; 31. 12. 1974 – 2. 1. 1975). Листу је такође наменио и своју антологијску алегорезу „Аска и вук” (1–2. 1. 1953).
И сам поштовалац новинарског заната, није крио своје дивљење брзини журналистичког пера, умећу да се догађај који се збио у шест увече верно опише за лист до седам: „Ја то не бих могао” (28. 10. 1979). Веран „Политици” деценијама, поводом њене шездесетогодишњице упутио је редакцији писмо указавши на истрајност њеног бављења питањима опште културе, на ширину погледа и слободу схватања који су је учинили богатим и поузданим извором обавештења:
„’Политика’ је покретала или подржавала многе плодоносне културне иницијативе и подстицала и помагала младе снаге у њиховом успону. То је познато, и то ће остати записано не само у аналима ‘Политике’, него и у историји културног развитка југословенских народа.”
(Пол., 25. 1. 1964)
Сарадња у листу, којој се, по сопственом уверењу, није одазивао ни много, ни често, спадала му је у најлепша сећања и чинила искрено задовољство и част што је могао „дати и толико”. На ту честитку споменуо се и десет година касније, потврдивши да је јубилеј „Политике” уједно и културно славље. Током година био је редован „Политикин” гост приликом додела награда ученицима основних школа после конкурса „Политике за децу”, а на свечаности 6. 10. 1972, редакција се придружила прослави његовог осамдесетог рођендана.
Његова смрт обележена је великим бројем прилога у дневном листу (одломцима из његовог дела у избору С. Глумца, 15. 3. 1975), као и у „Политици за децу”, „Политици експрес”, „Политикином Забавнику” и „Илустрованој Политици”. Годину дана касније – 12. 3. 1976, основана је Задужбина Иве Андрића, следствено његовој жељи да му се заоставштина „сачува као целина” и да се, као легат, намени „за опште културне и хуманитарне потребе“.
„Сабрана дела Иве Андрића” у десет књига појавила су се 1963, док су његова употпуњена „Сабрана дела” (2011) објављена тачно пола века пошто му је додељена Нобелова награда за књижевност. Задужбина се, пак, посветила критичком приређивању и издавању његових дела.
У Београду је становао у хотелској соби „Ексцелзиора”, потом у стану пријатеља адвоката Б. Миленковића, на првом спрату Призренске 9, а од новембра 1958. у Крунској 2а са супругом, такође „Политикином” спољном сарадницом – М. Бабић-Јовановић✳︎.
© 2019 Slobodan Giša Bogunović